May 2005 Archives

Citam juce travel kolumnistkinju LA Timesa, Susan Spano.

Kaze da joj ljudi cesto pisu i pitaju kako da sami postanu putopisci. I sad, ona navodi mnogo razloga zasto je to problematicno: Ako si profesionalni putnik, tesko da mozes da imas stalnu vezu sa biljkama, zivotinjama, decom ili bilo kojim drugim significant other. Zatim, vrlo retko novine imaju stalno radno mesto za putopisca, a ako ste freelancer cesto ce napor da se nadje mesto za objavljivanje biti veci od onog ulozenog i u pisanje i u putovanje. Takodje, ako u nekom turistickom mestu treba da posetite 15 hotela i da ih ocenite, tesko da vam ostaje mnogo vremena za uzivanje na plazi or smth. Ili, ako u nekom gradu upoznate potencijalnu ljubav svog zivota, sta vredi ako sutradan morate da budete u sasvim drugom. Itd. U svakom slucaju, kaze Susan koja vec godinu dana pise iz Francuske, ona je napravila mnoge greske i na kraju je imala srece, ali bi se putopisima bavila u svako slucaju, i to je to.

Danas sam ponosno preuzela svoju vizu. Proslo je opusteno. Pojavio se covek koji mi je prosli put zauzeo mesto i iznervirao me. Sad je sa razdaljine od pola metra pitao jel' cekam isto sto i on, a ja sam ga ignorisala. Just no reaction.
Tako. Juce sam sebi i mozda komsinici citala svoj rad. Traje oko 25 minuta normalnog citanja. Ako primetim da me niko ne slusa, skraticu.
Elem, ako tokom ovog kratkog putovanja budem imala pristup internetu, volje i inspiracije, sigurno cu pisati. Ako ne, onda posle.

Jos da dodam u vezi sa poslednjim komentarom iz prethodnog posta, da sam ja sad Ms. Dooce ili tako nesto, mogla bih da se obratim Sketchersu da ga skinem. Ovako, nista.

/Poljska, poljska viza, Varsava/

Juce sam bila u ambasadi Poljske. Provela samo sat vremena (great!). Ucestvovala u mikro-mini svadji. Srela zenu koja bi mogla da predaje social skills. Dosla je u ljubicastom mantilu cistacice, donela dokumenta za neka dva lika koja ce da putuju. Za to kratko vreme je objasnila:
- jednom coveku da ceka u pogresnom redu jer to nije americka ambasada,
- meni da se ne nerviram jer se u redovima bezveze stvara nervoza i da je ona tamo zena kriva za tenziju jer je insistirala da udjemo
- trecem liku da moze sam da izadje iz zgrade, posto su vrata zakljucana samo spolja
To me fascinira, te neke osobe koje su bez ikakvog napora svesne cele situacije i stvaraju pozitivan efekat na ljude. A sve prirodno, i spontano.

Poljska viza, ambasada Poljske, Poland-Serbia, Varsava

Nosim sa sobom nekoliko fotografija. Tri su crno-bele, iz sezdesetih, jedna je polaroid, iz osamdesetih. Cim stignem cu da ih skeniram i postujem. Tada ce The Boots Project poceti da izgleda kao sto treba. Takodje, najzad sam dosla u posed digitalnog aparata, pa cu moci i sama da stvaram.

Projekat je za sada bez dobre ideologije. Ili ideje, for that matter. Ali to ne bi trebalo da bude problem, jer se prica moze prikaciti kasnije. A postoje opravdane sumnje da se u contemporary art to cesto i radi.

Bas sam lik. Napisem ovo da moze da se komentarise, a onda nista ne pisem. Ali, uhvatio me neki brzi ritam.
Ovaj vikend je posvecen promocijama. Za svakoga po nesto.
Backstage konferencije Evropske banke za obnovu i razvoj mozete pratiti na organizam.blog.hr. Dajem 20 poena Japanu ("When the Sun Sets Here?", bankar).
Onda smo prezentirali oj-ha na Evroviziji i to je proslo bolje nego sto je iko ovde mislio. Da ne pricamo da je zema izvrsio imperijalisticki uticaj all around.
Predstavili smo i trubace i Kustu u Kanu, prateci blogere zakljucujem da su neki zasmejani, neki zbunjeni, a neki rastopljeni, sto je sve all right.
Za kraj, evo i promocije jednog od spomenika sa West Coast.

Poruka potencijalnim komentatorima na ovom sajtu: Moramo da trazimo 'ime' i 'e-mail' adresu i da licno odobrimo komentare da bi smo sprecili neke fenomenalne kompanije tipa online poker da se oglasavaju na istima (sto su pokusavali). To, medjutim, ne znaci da morate da date zaista postojecu e-mail adresu.

/blogovi, blog, spam/

I corava koka ubode po neko zrno. Pa tako i Vecernje Novosti, primer najcrnjeg populizma, ukacise jedan naslov koji pogadja sustinu. Elem, jedna agencija pravila je istrazivanje o tome kako Srbi provode slobodno vreme.
Rezultati kazu:
83 posto ljudi nikada ne peva i ne svira.
64 posto nikada ne plese.
79 posto nikada ne ide u kafanu.
75 posto odsto nikada ne veze, sije i prede.
79 odsto nikada ne plete i ne strika.
66 posto se nikada ne bavi sportom.
94 posto nista ne sakuplja.
(Ja vezem, bavim se sportom, skupljam keramicke kucice i snow balls - just for the record.)

Imam jos jednu temu. Taman smo se sort of navikli da oni koji nude posao traze osobe do 30, eventualno 35 godina starosti (kombinovano sa pet godina radnog iskustva, po mogucnosti u internacionalnoj kompaniji), nekoliko diploma i stranih jezika za mesto sekretarice (o timskom duhu, inicijativnosti, neverovatnoj komunikativnosti i sl. da i ne govorimo), kad se pojavise i novi trendovi. Tako jedna poljska kompanija trazi biznis analiticara sa smislom za humor, a japanska ambasada (kojoj ne mozete da se obratite e-mailom) kandidate 'in good mental and physical order'. Ima i jedna ugledna agencija koja vam na e-mail automatski odgovara da su out of office zbog praznika koji se zavrsise pre xy dana.

Pripremaju otvaranje Delifrance restorana na Terazijama. Na istom mestu gde je bio do '91/92. kad je zatvoren zbog sankcija. Ne da mi je drago. Bas sam obozavala to mesto: Neki od sendvica, kroasan, kafu, a tortu sa malinama posebno. Ambijent je isto bio jako fini, sa raznim slikama vezanim za Francusku. Onda smo pravili tu paralelu, McDonalds preko puta, Amerika i njihov koncept brze hrane, a ovde Francuska, mnogo vise cosy i stylish. Tu sam dosla posle polaganja anticke filozofije, a pre objave rezultata; nosila sam belu mini suknju i belu majicu (rekli su mi da sam takva bila i u licu) i osecala sam se raspameceno od treme.
Sad ima mnogo vise mesta u tom fazonu i mozda mi nece biti bas nesto posebno zanimljivo, a ni Francuze vise ne zamisljam toliko fantasticnim, ali mi je mnogo milo.

Kao sto smo danas mantrali kod Davidovica in Klichevac Hill, neki prizori coveka bas izazovu, kao mene ovaj. Tj. kao sto rekosmo danas a rece Anica Dobra u srpskom Ellu da je rekao Dzejms Kameron ili vec neko: 'Da nije bilo tog komercijalnog (glupog) filma, ne bi bilo ni ovog pogleda.' To kad su ga pitali prilikom intervjua na njegovom fenomenalnom imanju kako je mogao da snimi taj neki bezveze film, a on im objasnio.
Naslov i slika su iz danasnjega New York Timesa (www.nyt.com), nadam se da je to u redu.