June 2005 Archives

...A i dnevni

Jutros sam iz trole videla, pored Skupstine Srbije, prizor gradjevinskih radnika na, valjda, prvoj pauzi: dvojica su sedela na betonu, ne mogu da potvrdim da li su pili i pivo, a treci je lezao u onim gradjevinskim kolicima. Opustenost se ocigledno prelila iz zgrade pored.

A u nocnom zivotu zapazila sam cudne pojave: Onaj filmski kriticar Vojnov sedi u kafeu Bagdad, sa sve kao orijentalnim dzidzabidzama, koji drzi Bjelogrlic, a Bjelogrlic izlazi u Idiot. Bajaga u Streetu, a Milko Stimac (onaj ekonomski strucnjak sto je zavrsio u bolnici zbog Labusa i Knjaz Milosa) i Dzej u istom kaficu na uglu kod Skadarlije. Zasto je sve to tako suludo pomesano, pitam se?

Ova slika je sa sajta: http://kupus.inet.hr/beograd.htm

Neko je ovih dana rekao da je bio telop na TV-u da je Tifa napustio koncert BD u Sarajevu, a niko od nas nekoliko nije znao zasto. E pa prema Nezavisnim novinama iz Banja Luke, to je razlog. Meni licno je sve to svejedno. Mada kad promislim, to nije logicno. Kao na oprostajnom koncertu BD samo g. Tifa je tu da misli na dete?

Takodje, pre nekoliko dana videla sam devojku sa majicom na kojoj pise Soul and the City. Ja, medjutim, zahvaljujuci ljubaznosti Sodzy & Nazi Lu citam Sex and the City - Kiss and Tell. To je dokumentarna knjiga gde ima sve o snimanju serije, glumcima, likovima, garderobi, lokacijama, sta koji glumac misli o svom liku, citati, pojmovnik...Knjigu je napisala Amy Sohn koju sam otkrila zahvaljujuci svojoj radoznalosti i besplatnom internetu, a procitala i dve druge njene knjige zahvaljujuci ljubaznosti kuma D. Ova knjiga nema nista spektakularno novo ali je vrlo fini objekat. Check: http://www.newyorkmetro.com/sohn/
Last, but not least, odgledala sam sinoc po ko zna koji put Reality Bites. Mogu samo da kazem da u tom filmu ima puno likova frikova (a mozda i gore), iako sam nekada mislila potpuno drugacije.

Sajt

U ostroj konkureciji za prvu stranu moje Favorites liste je i ovaj sajt-projekat, uglavnom zbog slike dana.
Kaze sinoc jedna Makedonka da se oseca cudno u Beogradu jer je tako veliki u poredjenju sa Skopljem tj. jer ima stanovnika kao cela Makedonija. Jos kaze da joj ljudi izgledaju ako ne bas neurozni, a ono pod tenzijom, a da je videla i odredjen broj onih raspricanih sa samima sobom.
Meni je najveci problem kolicina ljudi (i njihovih automobila) i ono sto to donosi - ljudi koji nadiru sa svih strana, u svakom momentu, u svim brzinama i sa svim tim tenzijama.
Ali, postoje momenti kad se atmosfera skocka da skoro sve bude savrseno. Neki momenti ujutro, kad prodje prva frka, pa oni koji su srecno dokoni piju svoje kafe na nekim hladovitim mestima.
Ili letnje noci. Kao ovih dana kad sve mirise na lipe i temperatura je optimalna i komarci su friendly i ideja da iako prekasno legnes budjenje nece tako boleti.
Generalno, Bio jednom jedan Beograd koji sam volela vise, i jedan - dugotrajniji - koji sam volela manje, a ovo sad je neka trpeljivost, sa elementima averzije i elementima simpatije.

Mislim da sam srela dve osobe u zivotu koje imaju definisan negativan issue prema dzinsu. Jedan Lala itd. koji ima stila, dobro se oblaci i izgleda, i misli da ni musko ni zensko nema sanse da izgleda dobro i dostojanstveno u dzinsu. Rekao mi je otvoreno da moja naklonost ka istom nema ni stilsko ni prakticno opravdanje.
Druga takva osoba bila je profesorka (na zameni) istorije umetnosti u srednjoj skoli. Ona je isto pokusavala da nas ubedi da nikad necemo biti noble u odeci americkih rancera, ili kako se vec izrazila.
Ima i osoba sa blazim verzijama averzija: nikad dzins za izlaske, ili sa stiklama, ili nesto slicno. Sa druge strane su oni koji potpuno ignorisu sve konvencije i prepustaju mu se u prakticno svim situacijama.
Ja sam veliki poklonik. Tj. nemam nikakvu ni teoriju ni ideologiju nego mi je jednostavno zgodan i to je kraj price. I uglvanom dobro stoji i dobro se kombinuje.
A sve to posebno dodje do izrazaja kad u jedno obicno, sivo, ultra kisno jutro spremajuci se za posao (koji nema dress code) ne mozes da uskocis u TO sto ti prvo padne napamet, zato sto bas tog dana imas sastanak van firme. I spadas u osobe koje se tome prilagodjavaju garderobom. Pa onda izvlacis kao elegantno/poslovne pantalone iz plakara sa stvarima za elegantno/poslovne situacije. I kao sve je cool. Dzins ceka kod kuce, dok ne odradis ono sto svet ocekuje od tebe za taj dan.

Ili: Nebesky Jezdec i ostale zgode

Ne znam kako sam ulazeci u avion u Pragu primetila da ima i ime, i to kakvo (Nebesky Jezdec-Sky Fly). Onda sam usla u ono sto sam mislila da je hodnik, ali je actually avion. Samo mali. Po dva reda sa svake strane, nizak, sivkast. OK, mislim, samo sat vremena voznje, nema problema. Ali onda poletimo, i vidim razliku. Kroz prozor gledam elisu koja se bolno vrti. Ceo avion se trese levo-desno i gore-dole tokom celog leta, plus na razne strane u specijalnim momentima. Groozno. Razmisljam sta bi se desavalo nekome ko se i inace plasi letenja, kome nije dobro, ili je trudan?? Razmisljam: Da li bi bilo cudno ako bih pozvala stjuardesu da sedne pored mene i tesi me? Ipak, gledam ljude okolo, izgledaju manje-vise ok pa kazem sebi da mogu i ja. Po sletanju u Varsavi trebalo mi je jedno sat vremena da se sastavim.

To je jedan od utisaka.
Na aerodromu sam sela u neki kombi i otputovala za Lodz. O gradu sam znala da je imao tekstilnu industriju koja je pukla i da je grad prilicno devastiran posle toga.
Ujutro, pre pocetka konferencije idem u setnju. Hotel je u nekom siromasnijem delu grada (koji je veliki, 800 hiljada ljudi, drugi po velicini u Poljskoj) i usput vidim samo zgrade u jako losem stanju i male prodavnice i stare ljude i razmisljam da kad bi skinuli reklame i bilborde mogli bi smo da odemo na sastanak Solidarnosti i probamo da srusimo komunizam i Sovjete. Onda stignem do pesacke zone i tu dobijem neku srednje-sredjenu ulicu u srednjeevropskom stilu i opustim se. Na kraju dodjem do biznis zone, sa velikim zgradama banaka i drugih kompanija i velikog, odlicnog trznog centra (tu se upustim u mali shoping, Zara i sl).

Konferencija je prosla cool, zanimljivi ljudi, price kombinovano strucne/kulturoloske/privatne.

Varsava, gde sam dosla poslednji dan popodne i ostala do sutradan ima za mene posebno znacenje, jer je jedini grad abroad gde sam provela godinu dana (1997-98), posle toga bila jos dva puta ('99. i 2001), tako da je, osim Budimpeste, i jedini grad gde sam cesto dolazila. Kad sam dosla prvi put mi nismo imali ni banke, ni menjacnice, ni kartice, ni mobilne telefone, ni s
trane novine na srpskom, ni strane kompanije, ni mega markete...pa sam dozivela neku vrstu kulturnog soka. Sad je ta razlika manja.
Naravno, ostaje razlika da su oni sad EU, da je grad bogatiji i cistiji nego BGD.
Na povratku su oba aviona bila normalna, ali sam morala malo da trcim po praskom aerodromu jer je bilo malo vremena...Od Praga do BGD-a blizu mene sedela je porodica gde roditelji pricaju na srpskom, a sa decom na engleskom. To je ova tzv. najnovija emigracija, iz 90-ih.