Zlatna jesen u Beogradu

Nekoliko malih zgoda.

Cujem buku na stepenistu, ono, nista strasno, nego ljudi pricaju dugo i glasno. Spremam se za posao, mislim malo zlobno kako je to bas Srbija-style, izadjes na stepeniste i ispricas se glasno, bas te briga. Spremila sam se i krenula, i sta: Likovi koji pricaju su komsija Englez i drugi komsija takodje stranac, odokativno Italijan, i pricaju na engleskom. I aklimatizacija im ocigledno bas ide jako dobro.
Druga zgoda: Pet popodne, guzva na ulicama, policajac regulise saobracaj. Lik tik pored njega prelazi na crveno. Policajac mu vice: 'Neko hoce bas da ostane bez opanaka'. Decko se okrene sa izrazom lica blah-blank-blump, a policajac dodaje kao neki blago uvredjeni techa: 'naka-neka...'
And finally. U komsiluku moje firme je zgrada mesne zajednice koju istovremeno koriste radikali kao svoje stranacke prostorije. Raspitala sam se kako je to moguce i o cemu se radi, poenta je da grad-drzava (citaj mi) placa dobru lovu politickim partijama za njihove mesecne potrebe, ukljucujuci i neke prostorije. Anyway, nekad drze ta vrata otvorenim, pa osim raznih cudnih faca vidim i enterijer. Koji je urednjen minimalisticki, sto znaci da je sve uglavnom prazno, sa ponekom skolskom klupom, nekim razdrndanim foteljama iz otprilike '52, oljustenim zidovima, golim sijalicama. Nista vise. Od juce vidim natpis: 'Zbog kompjuterske obuke, sluzbeno odsutna...(+ potpis doticne sluzbenice)'. Razmisljam, sad kad se obuci, mozda i ona svrati ovde?
Teto, pozdrav. I pazi se Internet addiction.