November 2005 Archives

U julu sam pisala 'Cetiri putovanja u Sloveniju', a sad sam se, podstaknuta Marininim postovima prisetila Grcke.
Prva dva putovanja ne razlikujem jedno od drugog. Imala sam 6-7-8 godina, ne secam se. Isli smo u konvojima iz VA, po pet sest automobila. Letovali u Paraliji. Prvi shock mi je bio da tamo i mala deca znaju grcki. Mislila sam da je srpski po defaultu ugradjen u organizme. Iznenadila su me saznanja da postoje kisela mleka mnogo drugacija i bolja od nasih, da ima grad sa mojim imenom, kao i sa sestrinim, znatim da plicak u moru postoji na dva mesta. Najjaci utisci su ipak odlasci na Olimp i velika lutka sa kolicima koja sam gurala po neki prasnjavim livadama gde nas je tata vodio dok su ostali isli u shoppinge.

Trece putovanje bilo je sa Kumom i Shoshonom. Isli u Atinu. Bilo je fenomenalno. Putovali smo sa firmom jednog va bonvivana (od skora pokojnog), odlicna organizacija. Sa nama bio Miki Jevremovic - veliko odusevljenje carinika. Onda zene koje su se sa Grcima 'sporazumevale' tako sto su srpski razdvajale na slogove. Mlecni proizvodi i dalje odlicni. Pomorandze u parku u novembru - veliko otkrice. Luda situacija sa taksijima.

Poslednji put sam bila pre cetiri godine: Solun, Volos, ostrvo Skiathos. Seminar plus odmor, u septembru. Pubovi sa Britancima koji se ludo zabavljaju. Neka vocna piva. Vecere na trgicima-stepenistima. Fenomenalne plaze. Pitanja 'zasto smo se prodali?' [meaning: mi Srbi zapadu]. Takodje: 'Zasto smo prodali predsednika?' Pocetak hobija sakupljanja keramickih kucica. Kokteli. Objasnjavanja o tome da smo mi braca . A o sestrama da i ne govorimo.

Grcka rocks.

/Paralija, Atina, grcka ostrva, Skiatos, Solun, britanski pubovi, grcka kuhinja, putovanja u Grcku/

Secam se kad sam u leto 2000. gledala 'Buena Vista Social Club'. Film je predstavljao gorku spoznaju da Beograd (Srbija) pocinje da lici na Havanu - ljudi, kola i zgrade koji su znali za bolja vremena - minus kubanska klima, raspolozenje i ritam. Tad sam stvarno shvatila na sta cemo ispasti ako se ono stanje produzi. Ubrzo se, srecom, desila nasa revolusjon...
Za razliku od Buena Viste koja prikazuje posledice visedecenijske izolacije, film 'Havana' (sa Robertom Redfordom) predstavlja vreme Bozic/Nova godina 1958/59. kad diktaturu na Kubi prekida Kastrova revolucija. Znaci pocetak svega. Pustili nam sinoc na RTS, dok im se direktor drao i sirio na drugoj televiziji. Upecatljiv quote je nesto kao 'I sta, sad cete jednog ludaka da zamenite drugim'? Hm, ovo je mozda extreman slucaj, ali nekako precesto izbor u politici zvuci bas tako nekako.
Druga upecatljiva stvar iz filma je kad glavna zenska pita Redforda sta mu je kvrzica na podlaktici. On kaze: dijamant. Kao, veliko je olaksanje znati da sta god ti se desi u zivotu, nisi skroz propao, imas jos uvek onoliko koliko vredi taj dijamant. A covek je kockar.

O Havani jos znam da kad je Tito bio ziv i isao tamo u posetu (da se zeza sa Kastrom), jedan novinar na radiju je napravio lapsus i rekao da je Tito otisao u kafanu. Hm, ne?
A NYT je bas juce objavio travel feature o Havani i Kubi, tako da planiram da se updatujem. Mada bi zapravo putovanje tamo bilo potpuno, potpuno, potpuno refresovanje.

/Havana, Kuba, Fidel Kastro/

The secret bar phenomenon is very much a trend in Belgrade..."Where are all the people between 2 and 6 a.m.?" playfully asks the online entertainment site Belgradeinsideout.com, one of the rare English-language guides to the city. "They are probably hiding in some places where you can't find them." (New York Times)

Znam razne gradove, ali malo njih sustinski i dubinski, pa ne mogu da kazem da li je i kod drugih ovako. Verovatno jeste.
U svakom slucaju, Beograd ima svoje tajne, koje se trudi da sacuva. Sa druge strane, trac i glasine su nesto kao osnova socializinga. Onda, kad malo razmislim, mozda je bas poenta stvaranja tajni to da nastane materijal za trac.
Secam se izvesnog kafe-kluba Ilegalac na Kosancicevom vencu. I odlicnog provoda tamo. Toliko me je, otprilike, licno dotakao ovaj fenomen.
Ali, ima ljudi koji u tome zive. Cujes za nekog npr. savrsenog masera koji leci sve ili doktora koji pretvara staro u novo. Ok, gde je? E, pa to je samo na preporuku. Jaku preporuku, to-be-precise. Ili, nije on tu stalno, oglasi se ponekad dimnim signalima kad se vrati sa putovanja. Aaaaha. Onda nista. Deo iste pojave su navodno famozni beogradski saloni i slave, kao i prateca kumstva, kao osnova uspesne politicke i biznis karijere. Tu su zatim i tajne zvezde, personalities extra extra large za koje ne znas tacno sta rade i koja su njihova dela, ali je jako bitno znati ih, ili bar znati njihove nadimke jer imena su, takodje, tajna.
U nekim periodima nije bilo moguce da radis uspesno na odredjenom radiju ako nemas odgovarajuci nick. O DJs da i ne pricamo. Posle dodje period razotkrivanja, kad su in prava imena, a onda novi nadimci, ili nove face.
Mislim da cela pojava moze imati veze sa drustvenim sistemima u kojima smo ziveli i zivimo jos uvek. To da nedostaju jasni kriterijumi kojima se stvara uticaj, moc, uspeh. Vec se mnogo toga odvija u sivoj zoni.
U svakom slucaju, snezno vece u Beogradu, cetvoro sa nadimcima od ukupno devet reci u kafeu sa imenom od tri reci na susretu od pet sati sa temama od Dzeri Luisa do intuicije, privatizacije i sveopste kulturne orijentacije.
I pospanosti kao prateceg fenomena.
UPDATE:
Vise o tome kod osobe koja vam umesto jednog ponudi svoj drugi nadimak.

Danas sam zavrsila citanje ‘Cepidlake u kuhinji’ Dzulijana Barnsa. Knjiga je vesto napisana (sto uopste ne iznenadjuje) mada mi je tesko da se identifikujem jer najcesce kuvam u stilu zum-zum-zum. Istina, povremeni poduhvati sa doslednim pridrzavanjem recepata pokazali su vrednost znanja profesionalaca. Ipak, mislim da je lako sloziti se da bi zagledanje u knjige i sveske u svakodnevnom zivotu bio poveliki smor.
Drugo, knjiga se bazira na piscevim referencama na druge kuvare, slaganjem ili neslaganjem sa njima, sto otezava potpuno razumevanje, kako je lepo primetio Filip Kiko koji je knjigu u isto vreme citao nedaleko od Stokholma. However, na nekoliko mesta u potpuno pozitivnom lontekstu pominje se Klasicni italijanski kuvar Marcelle Hazan, odlicno napisana knjiga prevedena i kod nas, s cijim je kvalitetima upoznat i Soson Mali.
Osim gomile dobrih recepata, gdja Hazan i sve lepo objasni, sta je sta, zasto se nesto radi bas na odredjeni nacin, sta bi sa cime bilo dobro kombinovati, sta se cime moze zameniti i slicno. Takodje, prevodilac se potrudio da objasni kako situacija sa pojedinim namirnicama stoji kod nas (mada se situacija menja, na bolje) i sta bi bili lokalni ekvivalenti za pojedine predloge.
Uvod se bavi objasnjenjem regionalnog karaktera onoga sto se drugde naziva ‘italijanska kuhinja’, kao i njenim osnovnim vajbom:
“Italijanski obrok je prica iz prirode, koja preuzima njen ritam, bujnost i duh i pretvara ih u poglavlja za cula. Posto priroda nije predstava-jednocinka, ni italijanski obrok ne moze da bude zasnovan na samo jednom jelu. Naprotiv, italijanski obrok je zivahni sled dogadjaja u kome se smenjuje hrskavo i meko, zacinjeno i blago, jednoobrazno i raznovrsno.”
Ko nije gladan posle ovoga?
Pileci fileti sa rendandim kackavaljem i slatkom pavlakom bili su moja najnovija premijera. Bravo i za popularnu cenu konzerviranih pelata u poznatim supermarketima. Iz danasnje posete Divcibarama, sa pijace na kojoj je radila samo jedna tezga, dosla sam sa kesom susenih lokalnih vrganja. Koje do sada nisam nikad spremala, ali to mislim nije big deal.

/Dzulijan Barns/

Vec sam pominjala ovde ovaj italijanski reality, gde poznati odu na pusto ostrvo i tamo prezivljavaju dva meseca, jedno po jedno ispada, poslednje dobija dvesta hiljada evra, od cega pola mora da da u dobrotvorne svrhe. Posle cujem da ima i Survivor, te da je stvar opstepoznata. Ipak, istinski se nadam da ovaj model nece primeniti i neka od nasih televizija...
Anyway, sinoc je ova cica Lory del Santo pobedila. Pre toga su cak i moji roditelji morali da se upute u celu stvar, sto ce reci ukratko sam im prepricala kakav je koncept, ko su ucesnici, kako su neki od njih ispali. Tata se setio Albana iz nekih vremena, mama je pohvalila izgled pobednice koja ima skoro pedeset godina i treceplasirane koja ima 65. Drugi je bio jedan komicar, ultra komicnog izgleda.
I sad, sta je tu meni zanimljivo, osim intenzivnog vezbanja jezika? Prvo, spektakl kakav Italijani umeju savrseno da naprave. Koji ukljucuje i kich, bez sumnje, ali i vrhunski profesionalizam. Drugo, cinjenica da se stvar odvija u divljini, kao i ono sto ucesnici kazu kako takva izmestenost i zivot u komuni utice na osvezavanje koncepta o zivotu i o sebi samom. I na kraju, ono sto me je posebno iznenadilo (mozda zato sto zivim u ovom malo divljem delu sveta gde sa godinama ljudi obicno gube, umesto obrnuto) jeste cinjanica da publika nije glasala za najmladje, najlepse, najagresevnije, vec naprotiv za starije, neznije, iskrenije ili mudrije. Ok, naravno, u celoj stvari ima i puno mana tipicnih za reality kao vrstu, tipa razgovori nisu bas nevidjeno inspirativni (sto se ipak manje zapaza kad ne znas jezik perfektno), kao i tipicno italijanskih karakteristika, tipa zucne rasprave o tome treba li staviti u pirinac tri kapi ulja vise ili manje, odnosno da li se hrana soli s leva na desno ili obrnuto.
Prilog o celoj stvari bio je danas i u njihovom dnevniku, a onda su se, a sta drugo, skupili eksperti razlicitih profesija da Isolu prodiskutuju jos jedanput, od pocetka do kraja. Jedna je Italija. Ili, sto rece natpis na majci jedne od ucesnica: "Life is too short not to be Italian." Emisije sredom iz studija sa direktnom vezom sa ostrvom u proseku je gledalo po 8,5 miliona ljudi.
More info

/RAI, Simona Ventura, reality show/

Sudeci prema statistikama poseta ovom blogu, za veliku citanost potrebne su vam Elena Mijatovic Karic i Lana Biondic, pominjanje reci 'lektire' (pretpostavljam da se srednjoskolski entuzijasti nadaju da ce ovde naci nesto prepricano, he-he, nije problem, razumem, i ja sam citala slikovnicu Ilijada da se spremim za cas), mogu takodje i eritrociti i marka foto aparata, ali o tome vise kod bate Ljube.
Uzivanje za danas posle posla: Otici u postu br. 6 na Z. stanici (poznatoj kao mestu kao stvorenom za hedonizam) i proveriti kolika se carina placa na slanje penkala u Ameriku. Ako uopste dozvole slanje.

O cemu se radi? Kum I. jos davno je resio da bi on na Harvard, kao alternativu radnom zivotu kakav praktikuje vecina odraslog stanovnistva. U tome je i uspeo. E sad, posto niko nije savrsen, i on ima malu falinku: Ne voli da pise hemijskom olovkom, nego samo penkalom. Njegovo staro se polomilo. A penkalo u Americi ne postoji.
Tu na scenu stupam ja. Obilazak knjizara i potraga za odgovarajucim primerkom, kao i poseta obicnoj posti nisu bile dovoljne. Neophodno je nastaviti prema gore navedenom planu sa neizvesnim ishodom.

Elem, pretpostavljam da su se sa slicnim problemom sretali raniji uzivaoci koriscenja guscjeg pera, pisace masine i Comodora. Pomalo ih i razumem. Ja npr. imam kasetu na kojoj je sa ploce snimljen jedan album. I to ponekad slusam. Ni malo se ne trudeci da nabavim neki savremeniji muzicki format.

Kaze sinoc u Utisku T. Pancic da se u Srbiji citanje shvata kao ekscesno ponasanje. Istina, gledajuci likove iz ankete koji ne znaju ko je napisao 'Prokletu avliju' ili 'Anu Karenjinu'. Neki od njih snimljeni na Sajmu knjiga.
Ali zato...
Subota, prozracan novembarski dan, jedna trojka u crvenom automobilu francuske proizvodnje iz proslog veka. Mali izlet na Avalu. Pogled sa spomenika od crnog mermera ne dopire daleko, jer ima i magle u dolinama. Ali je zato kamen ugrejan od sunca i presijava se. Ljudi ima, ni puno ni malo, raznih godista, raznih nacionalnosti i jezika. Sa najosuncanije strane, prizor sa slike. Citaci. Svako za sebe. Mirni i zadubljeni. Ukratko, eksces. I citaju, ne bilo sta (sa naseg gornjeg nivoa sve se odlicno vidi): Brosura 'Srbiji se zuri', onda E-magazin (razne biznis i menadzerske teme i dileme), i jos neke ozbiljne stvari. OK, mi nista, sumiramo i razlazemo.
Posle hotel koji mirise na veliki cevap. Sto se lakse podnosi ako se i sami opredelite za cevape. Plasticni crveni i beli cvet (komada 2) se uslikaju, pa sklone. Prepunog stomaka jos jedan krug pesacenja, jos jedna preslatka francuska porodica, kola, kuce bez fasada uz put, BGD again.

/Ana Karenjina, Teofil Pancic, Avala, cevapi, Utisak nedelje/

Veliki sam fan New York Times-a. Tacka.
U redovnom chekiranju ima li nesto o Srbiji, vidim pominje se u ultra ultra prestiznoj rubrici Weddings & Celebrations (nasuprot uobicajenih slobodanamilosevica, Haga, Kosova and alike). Mladozenja Srbin, a pricica njihove ljubavi ovakva:

"Over the next several days, they continued to nod to each other as she walked to work, then one day Mr. Pantic rode up beside her on his bicycle and invited her to lunch. Three months later, she said, 'A bunch of Serbs came to my apartment and moved my furniture to his place, and that was it'."

Kakva preduzimljivost.

Organizam i ja htele na pillates, zavrsile na waiting listi. To mora da je trendy.

UPDATE: Ahh, Vecernji list pise da je zapravo yoqua, joga u vodi, glavna stvar