March 2006 Archives

Prethodno: A-B, V.

G

Glorija, tzv. lifestyle magazine, veliki tiraz. Ima karakteristican vokabular i svetonazor.

Npr. u poslednjem broj, tekst “Slavne domacice” (…unlike Desperate Housewives). Govori zena od oko 55 godina, zivi u BGD.

“Moj dan izgleda tako sto ustanem prva, skuvam kafu, zapalim cigaretu i ukljucim kompjuter. Obozavam da surfujem po internetu i pisem pisma drugaricama. uvek kombinujem tekst sa slikama. U stanju sam da se time bavim satima. Negujem sporu komunikaciju, potpuno se posvetim kreiranju svojih posiljki. Posle toga pripremim dorucak, spremim se i odem do kafica. Onda se vratim kuci, skuvam rucak ili odem u restoran, a popodne provedem u citanju i pisanju. oko devet uvece popnoov odlazim u kafic. To je mesto gde se porodica obavezno nalazi ako propustimo zajednicki rucak.”

Karakteristicni su i potpisi ispod fotografija sa kulturnih i dzet set dogadjanja: ‘Mici Micic se predstava veoma svidela’, ‘Beca i Peca ne propustaju mondenska gradska okupljanja’, ‘Zoka Zokic je uzivala u kolekciji’, ‘Gora Goric je uvek elegantna i spremna za ludi provod.’

D

Debili, gradivna socijalna imenica. Dragana M, zvana Swarovski slavine. Dnevnik. Drndanje.

——

A iz ranoprolecne kolekcije: Subotnji shopping, opera Evgenije Onjegin, love story za sva vremena u maratonskom trajanju od tri i po sata, kupinovo vino za zdravlje, princeza Jelisaveta K. na pijaci, prvo sedenje u sumrak na Adi, Svetsko prvenstvo u klizanju

/Glorija, Narodno pozoriste u Beogradu, estrada/

Dan u kome je stiglo prolece je fenomenalan, bistar, topao. Prvo chekiranje Zare (centar BG, dve hiljade kvadrata). Guzva, naravno, velika, ali zamisljala sam i vecu. Dizajn dobar, cene ..hm.
U troli. Odjednom cuju se sirene i neki metalni glas ‘Paznja, paznja, obavestavamo vas..’ Na trenutak anksioznost calling back 1999. povezuje putnike. Jedna zena se okrece, kaze mi ’sva sam se isekla’. Covek pozadi je vise pissed off: ‘Gori smo od ulicnih kerova, sve bi dali za pare’. Metaforu ne razumem, ali je smisao jasan. A mozda i nije? Nemam pojma. Cela uzbuna je nadasve kreativna promocija nekog kao filma, zove se U$lovna sloboda, sa sve kamionom, sirenama, megafonima. Ne zelim da znam o cemu se radi. Prestrasno.

I jos: Njujork Tajms pise o u broju od 19. marta o pandemiji Chick_lit sirom sveta, ukljucujuci i istocnu Evropu:

“IN the near decade since Bridget Jones first hit the world stage — endearing, hung over and running late for work — an international commuter train of women has been gathering speed close behind. From Mumbai to Milan, Gdansk to Jakarta, regional varieties of chick lit have been sprouting, buoyed by the demographic that’s both their subject and readership: 20- and 30-something women with full-time jobs, discretionary income and a hunger for independence and glamour.”

Kad bi se predstavnice zanra birale kod nas, ko bi to bio? Ja nemam pojma. Ok, ako bi medium bili blogeri, situacija bi bila mnogo laksa, imala bih dobar broj kandidatkinja da predlozim. Ne znam kako vi?

/Zara, chick-lit, Njujork, Milano, Gdanjsk, Džakarta, ženska proza/

Dok je predstava o cirkusu bila secerna vuna, roze haljinica na devojci na konopcu iznad nasih glava, zamisljanje kako izgleda zivot u kamionima i prikolicama u drustvu lavova i medveda, bilo je bas lako. Ali, onda se situacija usloznila, bas slucajno sa pojavom ovoga o kome se pravi toliki cirkus, ne samo kod nas ovih dana.

Zato sad imamo spektakl vs. cirkus.

Spektakl se desi povremeno i prija (mi). Bez obzira na sadrzinu onoga od cega se spektakl pravi, bio to fudbal ili Beovizija. Cirkus je vec drugo, pojavljuje se naizgled nekontrolisano, u principu neprekidno, moze da u sebe pretvori bilo sta, da sve potencijalno obezvredi i zagadi, najcesce zato sto neko ocekuje korist od toga, koja ne mora da dodje, ali steta mora, obicno onima koji su najmanje uticali na sve.

I, da, evo, znala sam, premijer je shvatio sta je uduhu nase tradicije.

Cirkus se nastavlja. Skoro neometano.

A nisu nabavili ni haljinice, ni konopce, ni zastitnu mrezu.

“Morate da motivisete sebe, da motivisete svoje sugradjane, da bi ste postigli veliki cilj. Morate da se umijete hladnom vodom, a ako to ne pomaze, da se istusirate hladnom vodom, ocistite svoju kucu, i bukvalno, i u prenetom znacenju, da uvedete red tu gde zivite i radite, da postavite merila kvaliteta, merila rezultata, merila odgovornosti, i da sa tom politikom koju mi vodimo globalno i koju vi vodite lokalno, da postanemo konacno pobednici….” I još od Djindjica ovde.

A o ovom drugom…Pre jedno osam-devet godina nosila sam u novcaniku mali tekst koji je izasao u New York Timesu a prenele ga neke domace novine. Naslov je bio otprilike ‘Lideri koje proklinju’ ili tako nesto, o Milosevic family i nacinima na koji je svako ponaosob uvrnut i kako se sve to odrazava na nas, a i sire. Bila sam u inostranstvu i pokazivala sam drugarima sta nosim u novcaniku, njima je bilo cudno. Posle neku godinu sam to bacila, bilo je gotovo. I tako…

U subotu smo posetili izlozbu Luvr u Beogradu, izlozene su reprodukcije skulptura, u gipsu, namenjene prevashodno slepima, slabovidima i svima drugima.

U nedelju sam se vratila da kupim jednu skulpturicu. Umetnost pomaze.

(Narodni muzej, Njujork Tajms, Đinđić)

Premijera filma Casanova u Beogradu. Na Dan zena.

Da li zbog praznika, ili zbog upravo zavrsenog FESTa koji je obnovio bioskopski zar, tek vapaji da filmove u bioskopima niko ne gleda ne deluju uopste osnovani ovog puta. Sala Doma sindikata je puna. Skoro.

Pre ulaska ja sam uspela da istrazujuci ponudu trasha na tezgama ispred skoro napravim stakleni otpad jer sam bas htela da promuckam (mozda i kupim) jednu od sneznih kugli koje inace obozavam, ali se ispostavilo da je to actually lampa u staklenoj kugli sa raznobojnim svetlima i iz dva dela od kojih je gornji nefiksiran pa je pao ne tezgu, ali srecom ne i na ostalu staklariju.

Uz kratak ali efikasan osvrt prodavaca na to sta se i kako moglo desiti, sta se desilo pre neki dan, te kako su oni ispravno postupili, bezbedno sam se udaljila.

Film je zabranjen za decu ispod 12 godina. Baja iza mene je to protumacio ‘znaci bice dobrih scena’. Pretpostavljam da je mislio na sexy scene. Ne razumem se u tu regulativu, ali koliko mi se cini imaju i age limits 16, 18..(jos nesto?) za neke konkretnije sadrzaje, a ovo za 12 godina znaci da postoje nagovestaji da sex kao takav postoji. To ako je neko mislio da zbog toga ide (ili ne ide) u bioskop.

Reklame za ostale filmove trajale su oko 20 minuta, otkrila sam mnostvo filmova (Basic Instinct 2, Ledeno doba, Hostel…) koje ne zelim da odgledam (preciznije: ni jedan od ponudjenih), te se u tom smislu zahvaljujem distributerima.

I tako, film je zabavan, na momente deluje kao debilana, ali opsti utisak je ‘jao sto je slatko’, slatka je Venecija, kostimi, glumci (s naglaskom na glavnom glumcu), ima i vestina kao u video igricama, i paradoije na sve to.

Posle toga crnog vino, a sutradan, tj. danas, otkrih i super Venice Blog.

/Casanova, Kazanova, Venice, Venecija/

Dok sam razmisljala u periodima planiranja profesionalne orijentacije sta da radim sto niko drugi ne radi pomisljala sam i na futurologiju, ali sam izabrala filozifiju, da bih posle nekako dosla i do ovoga sto sad radim a za sta se sindikalni skupovi odrzavaju u foajeu kafea ili saune, a nedostatku prostora moze i u telefonskoj govornici.

I tako

Zivim u gradu na okeanu, jos od 1995, imam vikendicu u malom mestu od deset hiljada dusa u prostoru (od prosle godine), citam vam misli, kad upoznam nekog Latvijca ili Kirgistanca samo ukljucim uredjaj za elektronsko prevodjenje i caskamo o tome kako je prosao pijacni dan. Radimo po 25 sati nedeljno, gajimo zivotinjice koje spajaju sve najbolje osobine kuce, mace i ribice (verne, s puno stila, i zlatne), vozimo kolica na struju (keš i laganica se podrazumevaju), o bolestima srca i ostalog nema ni govora.

Jer, sta, to su predvideli futurolozi, sudeci bar prema Visem kursu francuskog jezika iz 1987. godine koji sam koristila 1997.

Dzepne telefone smo svi nabavili prosle godine.

Dzepne kompjutere (mozda su to u stvari digitroni) imamo jos od 1989, kao i kompjutere u kuhinji. CTRL-ALT -GREEK SALAD-SALMON-MERCI-SHIFT.

[extra-debats:

- Mangeons-nous trop en Europe?

- Est-ce que l’ordinateur pourra un jour penser au lieu de l’homme?]

/Izbor zanimanja, kursevi francuskog, sauna, kafe, grcka salata, losos, predvidjanje buducnosti, Evropa/

Ne idem cesto u Nemacki kulturni centar, tj. Gete institut, posto ne znam jezik.

Ne, cekaj, to bi bila optimisticna izjava. Jer bi znacila da idem u kulturne centre koji su predstavnici zemalja cije jezike znam. Sto nije istina. Ni blizu.
Ipak, u Gete I. smo isli relativno cesto u nekom periodu 90-ih, kad su se tamo davali stari nemacki filmovi sa simultanim prevodom. Za dz. naravno. Mislim, nemacka kinematografija nije visoko na mojoj listi prioriteta, mildly speaking, ali to je tada bila ponuda koja se takoreci nije mogla odbiti. Osim toga, slobodnog vremena je bilo n-a p-r-e-t-e-k , pa je trosenje na ovaj nacin bila premija.

I sad odem opet, na promociju knjige sa kojom puno zajednickog ima moj prijatelj.

Osetila sam se pomalo kao u vremenskoj masini. Svi zaposleni vam kazu dobro vece, na nemackom i srpskom. (To je prilika da se osetim malo kao nepismeno). I ljubazni su. Sto sada nije precesto, ali se ipak srece neuporedivo vise nego tad, kad je otkacinjanje najgore vrste bilo obrazac komunikacijskih vestina. Drugo, tu su bakice. Bakice koje imaju neku svoju modu. I male su. I imaju neki stil zivota koji otprilike deli sto osoba u gradu. A koji podrazumeva odlazak na promociju knjige hermeticne teme u predvecerje kad bi se inace moglo stajati kraj prozora i gledati ko ulazi u zgradu i sa kim. Ili gledati neku seriju ili domaci film. Zatim, tu su ljudi kojih ima otprilike tri do pet u gradu, koji se razumeju u tu hermeticnu temu. Pa kad postave pitanje ono je precizno, a autor zna kako da im odgovori. Slede oni koji kombinuju pristup pitanje-radi-pitanja u smislu uzivanja u sopstvenom glasu, praceno elementima savetovanja za uspesnije funkcionisanje ovog, ali i drugih drustva. Na kraju tu je i nevaspitani covek. Njih kao sto znate ima puno. Ali je ovom prilikom samo ovaj mogao da dodje, ostali se izvinjavaju. Covek postavi pitanje koje je takvo da ga prevodilac koji slucajno ima i najvisu akademsku titulu iz oblasti o kojoj je rec ne razume. Na sugestiju da bi bilo dobro formulisati question tako da ga se prvo razume, a potom prevede. mr. Nevaspitani saopsti da njega ne interesuje da ga razume prevodilac nego gosn. profesor.

I tako sve protekne normalno i kako treba.