Sto se mene tice, u utakmici Baselona-Celzi bilo je 4:1. Ili vise.
To govorim iz perspektive osobe koja cita magazin Joy i u isto vreme gleda utakmicu. Ova recenica ima vise elemenata koji ukazuju da i nisam pod obavezno osoba koja se treba ozbiljno shvatati. Mislim, magazin Joy je jedno od izdanja casopisa Svet poznatom po akcijama 'birajte najgore gradjene' i vestima slicnog kalibra. Joy je general type magazin za mladju zensku populaciju. Kupila sam ga da bih videla tekst o blogovima. A utakmicu nisam gledala zato sto su muskarci u stvari u pravu i fudbal je predivna stvar, posto nije, nego zato sto su ovakve utakmice veliki spektakl, i to me interesuje.
Dakle, izmedju Joy sadrzaja mogla sam da utvrdim:
Prvo, respect za Ronaldinja. Kako neko moze tako da igra? I da se igra? I da to na sve nije individualni sport, nego je on jos i u timu sa drugim ljudima. Pa na sve to jos kad se utakmica zavrsi on se zagrli sa protivnickim igracima i razmeni dresove. Slatko, slatko, slatko.
Onda, respect za Morinja. Dosao si pravo u pakao. I sam si ucestvovao u njegovoj pripremi. Ali izgledas kao da potpuno drzis stvari pod kontrolom. Sto ocigledno nije tacno, i mozda nije ni tako dobro za tebe, ali to si odabrao, kao i sal koji ide super uz taj kaput i tu glavu, pa bilo kako bilo, vozi kako najbolje znas.
Sad bih vec da skratim jer mi ovo pisanje fudbalskog posta na Dan zena deluje malo neprimereno: Respect za publiku, i za vodje navijaca (koji ne izgledaju, kao ovde, kao da su upravo izasli iz Centralnog zatvora, a ne), i za Barselonu uopste, i za Kataloniju takodje. Mada mi je njihov independisticki pokret malo previse.
To govorim iz perspektive osobe koja cita magazin Joy i u isto vreme gleda utakmicu. Ova recenica ima vise elemenata koji ukazuju da i nisam pod obavezno osoba koja se treba ozbiljno shvatati. Mislim, magazin Joy je jedno od izdanja casopisa Svet poznatom po akcijama 'birajte najgore gradjene' i vestima slicnog kalibra. Joy je general type magazin za mladju zensku populaciju. Kupila sam ga da bih videla tekst o blogovima. A utakmicu nisam gledala zato sto su muskarci u stvari u pravu i fudbal je predivna stvar, posto nije, nego zato sto su ovakve utakmice veliki spektakl, i to me interesuje.
Dakle, izmedju Joy sadrzaja mogla sam da utvrdim:
Prvo, respect za Ronaldinja. Kako neko moze tako da igra? I da se igra? I da to na sve nije individualni sport, nego je on jos i u timu sa drugim ljudima. Pa na sve to jos kad se utakmica zavrsi on se zagrli sa protivnickim igracima i razmeni dresove. Slatko, slatko, slatko.
Onda, respect za Morinja. Dosao si pravo u pakao. I sam si ucestvovao u njegovoj pripremi. Ali izgledas kao da potpuno drzis stvari pod kontrolom. Sto ocigledno nije tacno, i mozda nije ni tako dobro za tebe, ali to si odabrao, kao i sal koji ide super uz taj kaput i tu glavu, pa bilo kako bilo, vozi kako najbolje znas.
Sad bih vec da skratim jer mi ovo pisanje fudbalskog posta na Dan zena deluje malo neprimereno: Respect za publiku, i za vodje navijaca (koji ne izgledaju, kao ovde, kao da su upravo izasli iz Centralnog zatvora, a ne), i za Barselonu uopste, i za Kataloniju takodje. Mada mi je njihov independisticki pokret malo previse.
Leave a comment