Nesto sam citala, pa me podsetilo.
Elem. Putovati i gubiti se, to je meni isto. Mada, sad bih tako rado putovala, da bih pristala i na gubljenja, ma koliko odvratna bila.
Mislim da su mi najgora nocna mora tzv. stari gradovi.
Npr. Kotor. Koliko god puta bila, izgubim se. Pusti me da se pet minuta prosetam sama, i ja cu vec u drugom paniciti gde sam; ici cu u krug, samo malo utesena time da sam na jedno 17 metara od bilo koje tacke. Na kraju, naravno, uvek nekako ubodem i izbavim se. Kad sam u drustvu sa nekim ko ima normalnu orijentaciju sve izgleda savrseno logicno i prosto. Kad sam sama, neko sve to uzme i pomesa.
Ista prica u Veneciji. Doci od Zeleznicke stanice do Trga Svetog Marka, piece of cake. Vratiti se, znaci prepesaciti cetiri puta vise nego sto je potrebno, gubeci se, vracajuci na pravi put, opet gubeci. Kad sam jednom otisla i dalje od Trga, u neturisticke pohabane ulicice, bila sam sigurna da cu u nekoj od njih nastaviti svoju karijeru. Jer, puta nazad jednostavno nije bilo.
Sto nekoga ne pitas? Prvo, izbegavam jer mislim, sigurno je to tu negde, sad cu se snaci. Kad se vec dobrano pogubim, nije mi ni do cega, pa ni do pitanja. Kad najzad nekog pitam, ne shvatim uputstva. Ili, mislim da sam shvatila, a ispostavi se da nisam. I tako. Na kraju, posle tri stupnja ocaja i sa upalom misica, presrecna nadjem zeleznicku stanicu i smatram je najlepsim mestom u celom gradu.
/Venecija, Kotor, Mediteran, plan grada Venecija, stari grad u Kotoru, sta ima da se vidi u Veneciji/
Eh, šta bih dala za gubljenje u Veneciji....
Uh, meni su super ta gubljenja. Jos ako imas vremena, tj. ako nigde ne zuris, onda su ta gubljenja najsladja stvar na svetu.
Problem je u tome sto ja panicim
Ja sam isto za gubljenja, meni je super ta vrsta istrazhivanja i upoznavanja, a ako panichish sama super je i gubljenje u dvoje)
Ja se redovno pogubim kud god da idem... i zato ne mrdam od stacionara, ali moj muž oće u avanturu i onda mene vuče i onda se izgubimo, i onda on neće nikog da pita, i onda moram ja, i onda ja roncam, i onda on šizi, i onda se nekako vratimo, i onda ja opet roncam kako sam u pravu... do slijedećeg puta
ja sam jedan od onih sa super orjentacijom ;)
Me too!
Instant radost otkrivanja
Ja nosim mapu, a po potrebi i kompas.
Nosim i ja:(
kod mene isti slucaj kao kod tebe. kada sam sa nekim ko se super snalazi navigator u glavi mi radi k'o podmazan, vodja sam puta i sve vreme demonstriram samouverenost. kako ostanem sama... uzas. u veneciji sam dobila plikove na stopalima sto od potrage za zeleznickom, sto na nervnoj bazi. venecija je savrsen grad za izgubiti se.
tnx goodness da neko ima isto iskustvo kao ja vezano za Veneciju!!