Izadjem s posla. Zamalo zakacim ministra. Roze kisobranom. Posle toga, idem, on ide iza mene. Prica telefonom. O razvojnim strategijama. Kaze u nekom momentu: 'To bi moglo da sam ja lud. Ali nisam.' Ubrzam. Udjem u prodavnicu. Mala prodavnica, svi se guramo medju rafovima. Mislim da li da uzmem suncokret ili onaj mexikanski kukuruz. Kad eto opet njega, ministra. Inace, jednom, u jednom od prethodnih zivota, ja sam sa tim ministrom sedela na jednom sastanku, pricali smo o nekim pisanijama. Ne znam jel' on mene zna, valjda ne, jer ja njega ne znam. Tj. zelela bih da ga ne znam ni na koji nacin. Posto je on probitacniji, takvi postaju ministri, mozda i odlucniji, pre je zavrsio s placanjem i otisao. Uzela sam cips.
Other than that, pisu strane novine o raspadu SCG. Economist je napiso da je atmosfera u BGD 'kisela'.
A NYT zavrsava text ovako: "Some are responding with a Serbian tradition: black humor. In Belgrade, people say that in the 1990's, the nationalist slogan was Serbia do Tokija, or Serbia to Tokyo. These days, they say, it is more accurate to say Serbia kao Nokia, or Serbia like Nokia. Just like the Finnish cellphones, Serbia comes in a newer and smaller model every year."
Ja inace mislim, a to sam pominjala jos u prethodnoj inkarnaciji ove zemlje, da nam treba neko sponzorisano ime, kad je vec situacija ovakva, fluidna.
A moze i himna da bude reklamni dzingl. ;) Ili je mozda pre prigodno da bude 'Oops! I did it again'? ;) E, to bi bilo ludo!!! :)
Da, da, i himna da se iskoristi za zaradu, definitivno