ili: Lične i opšte priče iz regiona
U posveti svoje knjige ’Imaginani Balkan’ Marija Todorova kaže da je od svojih roditelja naučila da voli Balkan bez potrebe da se njime ponosi ili da ga se stidi. Ne znam da li je za Todorovu to bila eksplicitna ili implicitna roditeljska lekcija, u svakom slučaj ona je postala vrsni stručjak za njegovu prošlost, a time dobrim delom i sadašnjost. U našem detinjstvu Balkan nije bio nikakva posebno značajna tema, samo geografski pojam. Jednostavno, postojala je SFRJ za koju smo valjda svi mislili da je najbolja zemlja na svetu, a onda su tu negde bili i ostatak Evrope i drugi kontinenti. Posle više ne samo da nije bila ta zemlja, nego nije moglo ni da se putuje u njene nekadašnje delove. Onda sam, u poslednjih godinu dana, posle mnogo godina, uspela da posetim sve bivše SFRJ republike. Bilo je ovako:
Sarajevo, Bosna, jun 2006.
U blizini jednog klubića gde smo jedno veče u off off terminu sedeli mi neki odavde, plus još neki iz Zagreba i Sarajeva, ima ulica La Benevolencija. Ako Sarajevo bude u potrazi za nekim sloganom, moj predlog je da im ovo bude zaštitni znak-reč. Stvarno ne znam odakle tačno izvlače dobru volju, srdačnost i neposrednost posle svega što se desilo. Jeste prošlo više od deset godina od rata, ali prošlo je i drugde, i više, pa je problem.
U Sarajevu sam puno sam gledala ta brda naokolo i mislila koliko je to u stvari blizu, i kako je to izgledalo kad ludaci luduju i gadjaju, i to ne malo nego tri godine.
Bilo je jos tih čuvenih ćevapa na Baš čaršiji na koje sam se toliko oštrila. Bili su fenomenalni. Ni činjenica da je bilo pretoplo i da mi ta vrsta hrane nije mila na 33+ stepena nije pokvarila uživanje. A rahat lokum sa lešnikom unutra i susamom spolja koji smo konzumirali back to Serbia delovao je kao neka teška šećerna droga. Što i jeste. Uz hladnu vodu i kafu je baš kako treba.
Njivice, Crna Gora, avgust 2006.
Jedno od poslednjih mesta u CG pred hrvatsku granicu. Letovanje od pre odredjenog broja godina. HR granica je tad bila skoro pa kraj sveta. Tad su nam meštanke govorile: "Eto, nekad se išlo u Dubrovnik na kafu i frizuru". Tada je to delovalo potpuno egzotično.
Hrvatska, Dubrovnik, avgust 2006.
Na mojoj listi mesta koja se u životu moraju videti nezaobilizan je Dubrovnik.
Kad stanes na uglačani kamen Straduna, to je kao da si stao/la na jednu od čvornih tačaka ovog sveta.Ja sam npr. na spiritu i izgledu Dubrovnika svojevremeno izgradila ideju šta bi trebalo da bude tj veliki kosmopolitski svet, odnosno gde je lestvica koja označava ono ispod i ono iznad. E sad, mnogo je nezgodno kad se sa takvim jednim velikim pojmom u životu desi sve što se inače desilo, pa se osećaš kao da više NIKAD nećeš doći.
No, ipak sam opet bila.
Dubrovnik, dakle, sija kao i uvek. Po nekima, još i više.
Šarenog lepog sveta kao i uvek, uglačani sjajni kamen na Stradunu, ogromne kugle sladoleda, internet kafe na otvorenom u jednoj od poprečnih uličica, vetrovito u maloj luci odakle idu brodići za Lokrum, izložba spektakularnih aparata u rukama ljudi, hladna voda i na maloj i na velikoj Onufrijevoj česmi, voće na prikolici u svim bojama leta, stepeništa uska i široka, osećaj da je svaka moda, svaki svetonazor i svaka moguća vrsta mleka za sunčanje baš tu.
Slovenija, Ljubljana, oktobar 2006.
U šetnji gradom, naša ambasada. Na znaku da je to ambasada Srbije i Crne Gore zalepljen papir preko dela 'Crna Gora'.
Još je bilo u Ljubljani: Večernja poseta Metelkovoj, nekada JNA kasarni, skvotiranoj 1993, od tada služi kao alternativni kulturni centar. Stalno pod opasnošću da bude zatvoren, srušen ili promenjene namene. Projekcije alternativnih filmova iz Slovenije i UK u jednom od klubova u ovom centru. Ima alternativna biblioteka, ateljei za umetnike, dobrotvorna kuhinja, gay/lesbian klub, klub gde se održavaju projekcije, promocije i tribine..Posećujemo i hostel u kome je nekad bio zatvor. Tu je nekad bio i njihov sadašnji premijer Janša. Ta ćelija ostala je ista. Ostale su preuredjene. Svaka drugačije. Radili poznati dizajneri.
Uveče posećujemo još jedno alternativno umetničko mesto - skvotiranu bivšu fabriku Rog gde se sada kombinuju namensko svojeručno uredjenje prostora, umetničke aktivnosti, dobrotvorna kuhinja, mesto za druženje.
U nedelju, u autobusu ka spa centru, u oba smera isti vozač. Neće da naplati kartu. Pričamo. Ispostavlja se da je u Valjevu služio vojsku. I da sam i ja iz Valjeva, jel'.
Makedonija, Skoplje, mart 2007.
Posle skoro devet sati dugog puta autobusom od Beograda do Skoplja, sa svraćanjem u mnogo malih i zapuštenih mest,a idem u fensi šmensi Holiday Inn u Skoplju, gde sam smeštena. Na pola sata samo. Onda u taksi, koji vodi u jednu prašnjavo albansko selo gde se nalaze dve strane visokoobrazovne ustanove u kojima se nastava odvija na engleskom. Te tako kombinacije su ono što je baš karakteristično za Skoplje. S druge strane, na brdu (ili je to planina?) postavljen je ogroman krst, noću je osvetljen, vidi se iz svakog dela grada, a ja sam, zbog svojih problema sa orijentacijom, mislila da ih ima nekoliko. Kažu da je to sad trend u svim mestima u zemlji. Ako se uzme u obzir koliko je makedonsko i albanko stanovništvo izmešano, sve je još kompleksnije.
Jedne od večeri odlazimo u klub. Uređen je u orijentalnom stilu, takva je i muzika, ali je u stvari sve to stililizovano i moglo bi biti i bilo gde drugde u Evropi. Takva ali autentična mesta nalaze se i u staroj albanskoj čaršiji, samo, kako kažu, tamo se uveče ne ide, jer nije bezbedno. Naša ekipa je bila: Tri američke studentkinje na razmeni u Solunu, jedan Nemac koji pola nedelje provodi na radnom mestu u Skoplju, a pola u Solunu, jedna Turkinja & moi. Te smo tako prodiskutovali film 'Čija je ovo pesma', koji za temu upravo ima zajedničko balkansko nasleđe za koje svaki narod veruje da je specifično njegovo, cene izlazaka i relativnu neljubaznost Grka versus Makedonaca, posetu Ohridu devojke iz Turske odakle potiču njeni preci, a ni ona ni njen otac nikad nisu bili, moje reminescencije na veče uz sveže upecanu i ispečenu jegulju na Ohridu i noćnu vožnju čamcem natrag i tako dalje. Poslednjeg dana jos šetnje, još konferencije, onda odlazak na mesto sa najboljim ćevapima u gradu, slični kao u Sarajevu, slično se i služe, uz somun i viljuškicu, bez noža. Tako okrepljena, ponovo autobus, sva ista ona mesta i slična iskustva.
I šta je bilo posle? Imala sam dve upečatljive prilike, u dva decenije, da vidim kako se javnost u Srbiji, ili bar jedan njen deo, ogleda u balkanskom ogledalu. Što je, valjda, i posredan način i put za ogledanje u evropskom. Bilo to kroz lične priče i putovanja, ili naučna i umetnička dela. A najbolje oboje.
Beograd, Srbija, jun 2007.
Knjiga 'Imaginarni Balkan' Marije Todorove prvi put je objavljena 1997. na engleskm, a na srpski je prevedena 1999. Bio je to prvi prevod ove knjige, i pojavio se tačno nakon bombardovanja Srbije. Što će reći u jednom potpuno odvratnom, bezidejnom i komplikovanom trenutku. Onima koji su se bavili ovom temom (tj. temama: Balkana, Evrope, Evropske unije, tranzicije, proširenja EU, Srednje Evrope - bilo akademski, bilo praktično, u nevladinim organizacijama i sl.) knjiga je bila prava stvar u pravo vreme. Štaviše, postala je interesantna i onima koji su jednostavno hteli da malo bolje shvate šta se to uopšte dešava, ima li kraja, i kuda vodi. Tako je vremenom ova knjiga i ova autorka dobila neku vrstu kultnog statusa, što se ne dešava često sa naučnim knjigama istorijske i antropološke sadržine. Knjiga je te 1999. predstavljala autoritativan glas istoričarke koja predaje na univerzitetu Urbana. koji nije ni glas tadašnje zvanične propagande o 'nama, carevima', ni potpuno suprotnog isključivog stava o divljem Balkanu gde se dešavaju stvari koje se nisu i neće desiti ni u tada modernoj Srednjoj Evropi, a kamoli na Zapadu. (što naravno ne znači da nisu bile grozne i tragične). Svakako, nije Marija Todorova prva i jedina koja je imala sveobuhvatniji i dublji pogled na blakanska zbivanja, nekad i sad, ali je bila, a i dalje je, najubedljivija, najpoznatija i najsistematičnija. Koliko znamo.Nedavno se pojavilo drugo izdanje ove knjige na srpskom, dopunjeno autorkinim opširnim predgovorom specijalno za srpsku čitalačku publiku, sa odgovorima na diskusije i pitanja koja su postavljana prethodnih godina. Tim povodom su u Beogradu održana dva izrazito posećena skupa, predavanje Todorove i razgovor sa njom. Malo je ovakvih događaja gde su sale prepune, sedi se i na podu, a bivši ministri i druge poznate ličnosti moraju da stoje. Teza Todorove je da je od vremena bombardovanja Srbije, ma kako to paradoksalno bilo, pa na dalje, Evropska unija počela da u stvari bude uključena u rešavanje problema na Balkanu, a da je ovogodišnje priključenje Bugarske i Rumunije i definitivno potvrdilo da su balkanske zemlje definitivno uključene u veliki evropski projekat.
Htela bih da ova putovanja budu lična, a knjiga Marije Todorove i promocije knjige, zajednička piča o regionu koji će, nadam se, na dalje biti deo evropske slike, a ne njen iskrivljeni odraz. (Ukoliko ponovo neko ne smisli/preduzme nešto glupo)
p.s. Idem na more, pa ne mogu da ćaskam
