Zgode sa vrhova

U subotu smo otisli na Divcibare da nadjemo kucu za Novu godinu. Naci kucu za deset ljudi na dve noci nije lak poduhvat. Svi bi da ostanete sto duze, i da vas bude sto manje, jer ljudi imaju uglavnom mali prostor za izdavanje. A neki su vec izdali.

Sa druge strane, cene su vise nego ok kad se radi o vecem broju ljudi, a i cilj je da tako lepo grupno i cozy provedemo skoro tri dana.

Imali smo dva kontakt telefona. Na jednom mestu ne bi mogli svi da se smeste. Drugo je vec izdato. Oni su nas uputili na komsije, videli smo jos neka mesta, popricali sa jos nekim ljudima, isti rezultat. Tj. nikakav.

Na kraju smo krenuli u random search, zaustavljali ljude koje sretnemo i zvali telefone sa oglasnih tabli. I nekako nasli to sto smo trazili. Danas bi ta odluka trebalo da bude i zvanicno monetarno potvrdjena.

Posle toga bilo je vreme i za malo rekreacije, uspon na ovaj vrh, sto smo doziveli ako ne kao pobedu coveka  nad prirodom, onda barem kao pobedu coveka nad inercijom, kafanom i laksim opcijama. Sto ne znaci da inercija, kafana i lakse opcije nisu dosle na red kasnije.

Na putu ka vrhu naisli smo na super rujnice, to je bilo moje ekspertsko misljenje. Nabrala sam pola kese. Kasnije je ekspert broj dva, slicnog kalibra, procenio da je to-to, i vise se nista nije moglo ispreciti na njhivom putu  ka tiganju. Ljudi su posle rekli da je to prilicno nepromisljeno ponasanje, ali sada, dva dana kasnije, mislim da je procena bila ispravna. Takodje, bile su mnogo ukusne.
Na pijaci smo tradicionalno kupili  i susene vrganje. Cenjkanje je bilo neophodno jer prodavci iz nekog razloga misle da je ok na svakih par meseci dici cenu za sto posto.

Na Divcibarama se sad dosta gradi, sredjena je Balkanija, jesenje boje su bile u punom sjaju, a put u potpunom raspadu.  U seoskim dvoristima usput bilo je dosta svinja  u obliku kvadrova i kocki.