Gledala sam ponovo 'Before Sunrise', posle vise godina. Mnogo mi se svideo kad sam ga gledala prvi put. I sad mi se isto tako svideo. Sto nije bas cest slucaj. Volim da pogledam ili procitam nesto sto mi se ranije dopadalo da se setim tadasnjeg referentnog okvira, sta sam mislila i iz kog konteksta, mada mi se same stvari obicno kasnije vise ne svidjaju. Prvi put smo ga gledali u grupi i secam se nasih asocijacija na njihov dogovor da se on Amerikanac i ona Francuskinja ponovo sretnu za sest meseci u Becu, a da se u medjuvremenu ne cuju i ne dopisuju. U srpskom kontekstu to bi se svelo na varijantu slanja pozivnog pisma i slicnih tehnikalija i stvar bi verovatno propala. Ali ne znam sta se sa njima desilo, posto me CD sa nastavkom tek ceka (jupi!).
U filmu ima i ovaj quote, koji se odnosi na njeno iskustvo boravka u Americi:
"Each time I wear black, or like, lose my temper, or say anything abou
t anything, you know, they always go, "Oh it's so French. It's so cute." Ugh! I hate that!"
Sto me podseti na nedavni razgovor sa jednim Amerikancem na neutralnoj teritoriji koji je pomenuo kako smo mi (Srbi) super fudbalu i kosarci. kad sam rekla da nismo, da u stvari sakamo big tajm,on mi je rekao 'Oh, it's so Serbian.' Sto ja mislim i nije 'so Serbian', ali je zanimljivo da neko to tako misli, zasto, zaboravih da pitam. Lepota i komplikacije interkulturalnih susreta.
Za razliku od ovih dosadnih, a komplikovanih, susreta.
Kad globalno zagrevanje odradi svoje pa u februaru sedimo u officu u kratkim rukavima, povremeno ukljucujuci klimu, u pancevackoj rafineriji zasade cvece i okrece zgradu jer dolaze braca Rusi da ih kupe za male pare, a dovode ih ovi sa takmicenja kamenih faca, ostale gradske manifestacije da i ne pominjem, razmisljam kao o i vise nego obicno privlacnim opcijama: putovanje na neko od ovih mesta ili odmetanju u ove planine. 
