August 2009 Archives

Odmori su u principu dobri, odlični štaviše.
Na odmoru bi trebalo raditi nešto što inače ne radite, ili na mestu na kome to inače ne radite, a najbolje i jedno i drugo.
Tako odosmo mi na more ovog jula.
Jedna od aktivnosti bilo je sedenje/ležanje uveče na plaži. Bili su ljubazni i ostavljali tu ležaljke. Onda još i noćno more, ćaskanje i pivo. I nebo.
I tako jedno veče tu leškarimo i gledamo u nebo.
Sa šetališta iza nas nekom detetu odlete balon, sa helijumom. U obliku konjića.
Bili smo vremenski-prostorno-spiritualno u optimalnom modu da pratimo let tog balona.
Ispostavilo se da balon sve vreme leti u visinu.
Lepo ležiš i gledaš ga a on je sve više i više i više.
Ispostavilo se da balon može baš daleko da odleti. A pošto je od te neke folije, i dalje se vidi. Na kraju izgleda kao još jedna od zvezda. Žućkasta tačkica and that's it.
Eto, i za takve stvari služe odmori. Kad bi smo to saznali u regularnom životu? I ko zna čega sve još ima po tom nebu, a izgleda kao najobičnija zvezda?
Mada, ima jedna donekle slična epizoda. Za vreme bombardovanja, neko vreme proveli smo u jednoj super vikendici.
Jedno veče smo tako ležali na travi u dvorištu i isto gledali u nebo.
Balona nije bilo, ali je bilo svetlucavih žutih tačkica. Samo što se tad razmišljalo: Da li su to zvezde ili sateliti ili avioni?
Kažem, primeri nisu baš isti. Ali izlazak iz regularnog toka stvari definitivno jeste.

photo

Beograđani prema Beer Festu uglavnom gaje jedan od ova dva odnosa:
- Misle da je to 'seljačka' manifestacija, 'Guča u Beogradu' i sl.
- Ne razmišljaju, jednostavno idu.
A neki i promišljaju, pomalo. Ja npr. prvih nekoliko godina nisam išla, jer su me ubedili u ovo prvo. Kad sam jednom slučajno otišla, baš mi se svideo. I deluje mi mnogo kosmopolitskije nego neke nazovi urbane manifestacije. Svidja mi se što ima ljudi raznih dobi i profila (mada je to bilo izraženije na Kalemegdanu - Do Ušća se nekako lakše dovlače tinejdžeri). Takođe, super mi je što nije usmeren na muziku - Iako uvek neki nastupaju, iako me najčešće niko od njih ni malo ne interesuje, muzika na Beer Festu može da vam bude potpuno u offu. Šetanje među štandovima, poseta luna parku, sedenje gde se nađe mesto, kokice, novi ukusi i slično mnogo su mi interesantniji od stajanja pred binom. Treće, ima piva iz raznih zemalja, i pod šatrama nekih od njih (Česi, Nemci) ima nekakvog duha tih sredina.
Najzad, ima i zanimljivih piva, kao ovaj moj belgijski favorit sa višnjom.
Neke opservacije na temu Beer Festa možete pročitati i u E-novinama.

Ja sam lenja kuvarica.
Za to postoje dva razloga:
1. Lenjost
2. Uverenje da je jednostvnije bolje.
U praksi to se svodi na:
1. Biranje (naj)jednostavnije opcije
2. Nadanje da će sve ispasti ok. Ili, kako bi se na engleskom to lepo reklo: 'hoping for the best'.
To vrlo često i bude tako.
Na primer kad se u sosu za špagete nađu samo svež paradajz, so i bosiljak/origano/ruzmarin.
Ili: sun dried tomatoes i beli luk.
Ili: Mamin kuvani paradjz.
A nekad baš i ne. Recimo, kad rižoto, osim pirinča ima samo mleveno meso i paradajz i bosiljak. A tačno se lepo oseća da bi trebalo tu i malo proprženog luka, može i malo šargarepe/celera/ljute paprike ili plavog patlidžana. Da se nešto oseti pod zubima i nepcima.
Princip jednostavnosti mi je super i kad su u pitanju pice. I bruskete. I plodovi mora. I pečurke. I krompir.
A opet, salate mogu da podnesu sasvim lepo nekoliko ukusa i boja i tekstura.
To se odnosi i na pasta-salate.
I čorbice.
I mesa.
Ali, kao što rekoh, nekoliko. Ne, kao što nekad to kuvari amateri ili profesionalci shvate: Sve čega mogu da se sete.
Kad čitam recepte i vidim nešto od sledećeg: Majonez, kiseli krastavci, tunjevina, kukuruz, kečap, šampinjoni - ili još gore, dve ili više od ovih stvari u istom jelu, momentalno sa prezirom odustajem. Jer bi me mrzelo da sve to pripremam. I jer mislim da je ružno.
Nekoliko od tih sastojaka volim same. Neke od tih kombinacija bih jela ako me pozovete na klopu i baš ste to spremili (mada bih imala na umu da je to moglo i drugačije, da ne kažem bolje). Ali sama ne bih upala u iskušenje da takve stvari mešam. Ever.
Iz sličnih razloga ne volim ni: prženu ribu, pohovano bilo šta, o zaprškama da i ne govorim. A opet, neke stvari koje su mi inače lepe, iz iste te slabosti ne spremam: Prženu džigericu. Bešamel sos. Salatu od pečenih paprika sa belim lukom.
A koliko se Jamie Oliver potrudio da od Italijana širom Italije nauči o principima jednostavne kuhinje gledam ovih dana u serijalu 'Džejmijeva velika italijanska avantura' koju toplo preporučujem.