Na izletu u Vojvodinu, sedimo u čardi nad poplavom.
Iza nas, covek i zena. Ona spava s glavom oslonjenom o saku. Mi je gledamo, ona prilegne na sto i nastavi da spava. Kratak, okrepljujuci san, izgleda. Jer, malo kasnije kaze tom muskarcu: ‘Bas mi je prijatno s tobom.’ On ne kaze nista. Ima slusni aparat. Po nasoj pretpostavci, na opciji mute.
***
Inace, omiljeno mesto za zombi like situacije mi je Movie Bar.
U poslednje vreme, tri posete sa zrnom sumnje da se radi o skrivenoj kameri. Dodjem sa NaciLu. Konobar pita da li zelimo mesto.
NL: - Da, ali ne ovde.
Meaning ‘ne u ovom delu’.
Konobar: - Ne u ovoj kafani??
Ok, sednemo. Posle pola sata premesti nas, jer je sto navodno bio rezervisan. OK, premestimo se. Proba da nam donese pice. Ne moze da nas nadje, iako prolazi pored. Ugleda nas. Saplete se. Dodje opet i donese masline, nista ne govoreci. Hocemo da krenemo. Kazem ‘nema mi šala’. On se bez reci okrene i ode. Kazem, koji lik. Ispostavi se da je otisao da ga trazi. I nadje. Zavrsimo posetu prilicno iscrpljene.
Drugi put dodjemo u cetvoro. Trazim grickalice. Kaze ok. Posle 20 min jos uvek nista. Pitam wtf. Kaze:
- Nisam mogao da pridjem, guzva je za sankom.
Kasnije. Pitanje:
- Znaci u ponedeljak sviraju jazz? Pise ovde.
Konobar: - Ne znam nista vise nego vi. Nekad se muzicari pojave, nekad ne.
Treci put dodje nas osmoro. Uposli jednog od nas da mu sabere sve racune na svom mobilnom. Kad mi u nasem internom preracunavanju raspolazemo sa par stotina din. viska, on sugerise da mozda osoba sa digitronom mozda nije zbojala bas sve racune.
Kazem, fenomenalno mesto. Sta bi se tek desilo da smo resili da jedemo?
