Mislim da sam srela dve osobe u zivotu koje imaju definisan negativan issue prema dzinsu. Jedan Lala itd. koji ima stila, dobro se oblaci i izgleda, i misli da ni musko ni zensko nema sanse da izgleda dobro i dostojanstveno u dzinsu. Rekao mi je otvoreno da moja naklonost ka istom nema ni stilsko ni prakticno opravdanje.
Druga takva osoba bila je profesorka (na zameni) istorije umetnosti u srednjoj skoli. Ona je isto pokusavala da nas ubedi da nikad necemo biti noble u odeci americkih rancera, ili kako se vec izrazila.
Ima i osoba sa blazim verzijama averzija: nikad dzins za izlaske, ili sa stiklama, ili nesto slicno. Sa druge strane su oni koji potpuno ignorisu sve konvencije i prepustaju mu se u prakticno svim situacijama.
Ja sam veliki poklonik. Tj. nemam nikakvu ni teoriju ni ideologiju nego mi je jednostavno zgodan i to je kraj price. I uglvanom dobro stoji i dobro se kombinuje.
A sve to posebno dodje do izrazaja kad u jedno obicno, sivo, ultra kisno jutro spremajuci se za posao (koji nema dress code) ne mozes da uskocis u TO sto ti prvo padne napamet, zato sto bas tog dana imas sastanak van firme. I spadas u osobe koje se tome prilagodjavaju garderobom. Pa onda izvlacis kao elegantno/poslovne pantalone iz plakara sa stvarima za elegantno/poslovne situacije. I kao sve je cool. Dzins ceka kod kuce, dok ne odradis ono sto svet ocekuje od tebe za taj dan.
