Citam juce travel kolumnistkinju LA Timesa, Susan Spano.
Kaze da joj ljudi cesto pisu i pitaju kako da sami postanu putopisci. I sad, ona navodi mnogo razloga zasto je to problematicno: Ako si profesionalni putnik, tesko da mozes da imas stalnu vezu sa biljkama, zivotinjama, decom ili bilo kojim drugim significant other. Zatim, vrlo retko novine imaju stalno radno mesto za putopisca, a ako ste freelancer cesto ce napor da se nadje mesto za objavljivanje biti veci od onog ulozenog i u pisanje i u putovanje. Takodje, ako u nekom turistickom mestu treba da posetite 15 hotela i da ih ocenite, tesko da vam ostaje mnogo vremena za uzivanje na plazi or smth. Ili, ako u nekom gradu upoznate potencijalnu ljubav svog zivota, sta vredi ako sutradan morate da budete u sasvim drugom. Itd. U svakom slucaju, kaze Susan koja vec godinu dana pise iz Francuske, ona je napravila mnoge greske i na kraju je imala srece, ali bi se putopisima bavila u svako slucaju, i to je to.
Danas sam ponosno preuzela svoju vizu. Proslo je opusteno. Pojavio se covek koji mi je prosli put zauzeo mesto i iznervirao me. Sad je sa razdaljine od pola metra pitao jel' cekam isto sto i on, a ja sam ga ignorisala. Just no reaction.
Tako. Juce sam sebi i mozda komsinici citala svoj rad. Traje oko 25 minuta normalnog citanja. Ako primetim da me niko ne slusa, skraticu.
Elem, ako tokom ovog kratkog putovanja budem imala pristup internetu, volje i inspiracije, sigurno cu pisati. Ako ne, onda posle.
Jos da dodam u vezi sa poslednjim komentarom iz prethodnog posta, da sam ja sad Ms. Dooce ili tako nesto, mogla bih da se obratim Sketchersu da ga skinem. Ovako, nista.
/Poljska, poljska viza, Varsava/
