Nesto sam citala, pa me podsetilo.
Elem. Putovati i gubiti se, to je meni isto. Mada, sad bih tako rado putovala, da bih pristala i na gubljenja, ma koliko odvratna bila.
Mislim da su mi najgora nocna mora tzv. stari gradovi.
Npr. Kotor. Koliko god puta bila, izgubim se. Pusti me da se pet minuta prosetam sama, i ja cu vec u drugom paniciti gde sam; ici cu u krug, samo malo utesena time da sam na jedno 17 metara od bilo koje tacke. Na kraju, naravno, uvek nekako ubodem i izbavim se. Kad sam u drustvu sa nekim ko ima normalnu orijentaciju sve izgleda savrseno logicno i prosto. Kad sam sama, neko sve to uzme i pomesa.
Ista prica u Veneciji. Doci od Zeleznicke stanice do Trga Svetog Marka, piece of cake. Vratiti se, znaci prepesaciti cetiri puta vise nego sto je potrebno, gubeci se, vracajuci na pravi put, opet gubeci. Kad sam jednom otisla i dalje od Trga, u neturisticke pohabane ulicice, bila sam sigurna da cu u nekoj od njih nastaviti svoju karijeru. Jer, puta nazad jednostavno nije bilo.
Sto nekoga ne pitas? Prvo, izbegavam jer mislim, sigurno je to tu negde, sad cu se snaci. Kad se vec dobrano pogubim, nije mi ni do cega, pa ni do pitanja. Kad najzad nekog pitam, ne shvatim uputstva. Ili, mislim da sam shvatila, a ispostavi se da nisam. I tako. Na kraju, posle tri stupnja ocaja i sa upalom misica, presrecna nadjem zeleznicku stanicu i smatram je najlepsim mestom u celom gradu.
/Venecija, Kotor, Mediteran, plan grada Venecija, stari grad u Kotoru, sta ima da se vidi u Veneciji/
