Nikad ranije nisam bila u Skoplju. Isla sm pre nekoliko godina u Ohrid, tri super nedelje, a kroz Skoplje smo samo prosli, svracajuci na autobusku stanicu, tragicnu. Sad ima nova, bolja, naravno.
Put od Beograda do Skoplja ekspres linijom Nis Ekspresa prolazi dosta lako do Nisa. Pustaju nam film Loco Love. Bogati Amerikanci na Beverli Hilsu, njihovi bastovani Meksikanci, sreca koja se okrece, sve se zavrsava ljubavlju i bogatstvom za sve. Najjaci momenat mi je postojanje zene koja napusa lika zbog veze i trudnoce sa drugim muskarcem, a kad ovaj zavrsi sa Meksikankom ona hoce da ga vrati i ganja ga po raznim mestima, ukljucujuci i Meksiko a na tu trudnocu je reziser izgleda zaboravio. Ludo.
Situacija pocinje da se usloznjava od Nisa na dalje, jer odatle se ekspresnost gubi. Staje se u Leskovcu, Vladicinom Hanu, Vranju, Bujanovcu, onda granica sa svim svojim carima, pa Kumanovo, pa tek na kraju Skoplje. Sve ovo znaci puno mesta i autobuskih stanica koje se isticu estetikom i higijenom, kao i drugde u obe zemlje, samo malo vise. Ipak, iskusila sam i pozitivni momenat globalizacije, na trafici na stanici u Bujanovcu kupila sam espreso za poneti koji me vratio u zivot.
Posle skoro devet sati svega ovoga idem u fensi smensi Holiday Inn u Skoplju, gde sam smestena. Na pola sata samo. Onda u taksi, koji vodi u jednu prasnjavo selo sa albanskim stanovnistvom, gde se nalaze dve strane visokoobrazovne ustanove gde se nastava odvija na engleskom. Te tako kombinacije su ono sto je bas karakteristicno za Skoplje, kako sam ja barem iskusila. S druge strane, na brdu (ili je to planina?) postavljen je ogroman krst, nocu je osvetljen, vidi se iz svakog dela grada, a ja sam, zbog svojih problema sa orijentacijom, mislila da ih ima nekoliko. Kazu da je to sad trend u svim mestima u zemlji. Ako se uzme u obzir koliko je stanovnistvo izmesano, sve je jos kompleksnije.
Posle sela, koktel u Holiday Innu. Kako ceo dan skoro nista nisam jela, pojela sam jedno pedeset, tako mi izgleda, kanapea raznih vrsta. Sto ne bi bio problem da su konobari to hteli da ostave pa mi da navalimo, nego su insistirali da stoje pored sa sve tim posluzavnicima.
Ne znam da li je Skoplje manje bezbedan grad od Beograda, ili su samo svi preventivno brizni, uglavnom upozoravali su me razni ljudi na povremene probleme sa odlascima u albanska naseljia, onda je jedan od taksista napomenuo da dobro pazim koji taksi biram, a pominjali su i dzeparose na toj bivsoj autobuskoj stanici. Nije bilo neprijatnosti, ali je bilo malo cudno kad u tom selu pitas za veliki restoran koji je u samom centru, nemoguce ga je nevideti, a prolaznici ti kazu da ne znaju gde je. Nisam do sad imala slicna iskustva.
Sledeca dva dana bila su podjednako dinamicna. Jutro, setnja u stari deo grada, pa u noviji centar, sa prodavnicama, kaficima i restoranima, onda selo i konferencija, uvece zajednicka vecera (sluzili su T'ga za Jug iz prethodnog posta), pa odlazak dela najizdrzljivijih u kafe-klub. Klub je u orijentalnom stilu, takva je i muzika, ali je u stvari sve to stililizovano i moglo bi biti i bilo gde drugde u Evropi. Takva ali autenticna mesta nalaze se i u staroj carsiji, samo, kako kazu, tamo se uvece ne ide, jer nije bezbedno. Nasa ekipa je bila: Tri americke studentkinje na razmeni u Solunu, jedan Nemac koji pola nedelje provodi na radnom mestu u Skoplju, a pola u Solunu i stalno putuje izmedju ta dva grada, jedna Turkinja & moi. Te smo tako prodiskutovali film 'Cija je ovo pesma', cene izlazaka i relativnu neljubaznost Grka versus Makedonaca, posetu Ohridu devojke iz Turske odakle poticu njeni preci, a ni ona ni njen otac nikad nisu bili, moje reminescencije na vece uz sveze upecanu i ispecenu jegulu na Ohridu i nocnu voznju camcem natrag, onda blogovanje en general, njujorske dating patterns i jos svasta drugo.
Tamo zorata grei dusata,
