Putovanja: July 2007 Archives

Nekako sam se izborila sa suncanom alergijom, ove godine je hiper gel pomogao da to sve lakse prodje. Onda, iskulirala sam i putovanja autobusom do Krfa. U petak uvece i subotu ceo dan bila sam na partiju (pisala sam i ovde), sve to sam krunisala jednim padom na betonu sa casama u rukama, kod kuce je usledilo ciscenje povidon jodom laktova, kolena, clanaka, stopala, prstiju.

Ujutro, put u planine, umesto ocekivanih 20+ stepeni docekalo nas 35, prepesacili 20km, crvenilo i upala misica kao posledice, onda povratak, pakovanje, put u Beograd. Ponedeljak, to jest juce, ponovo na poslu.

Plan za naredni period: srediti posledice alergije, kraste i ogrebotine, sedeti u klimatizovanim prostorijama na stabilnim temperaturama i citati. Mozda se odgledaju i neki filmovi koji vec neko vreme cekaju. Do jesenje TV seme (letnji program sucks!) u obzir dolaze samo muzicki i modni kanali.

Eventualne letnje aktivnosti, tipa bazen, setnja i slicno mogu doci u razmatranje za nekoliko nedelja.  

Onda bi na pocetku jeseni bilo tako divno otputovati negde. Gde i kako ostaje za sada nejasno.

Ovog leta trebalo je da idem na putovanje u Italiju, Francusku, Spaniju, ali Spanci, koji su u poslednje vreme poznati kao bad guys kad su u pitanju vize, nisu nam ih dali, te je grupa otisla na Krf.
U postu od pre dve godine 'Cetiri putovanja u Grcku' pominjala sam da sam isla na Skiathos, pa je opcija Krf bila fina prilika da se nastavi upoznavanje grckih ostrva. Zelela bih da ih posetim sto vise jer mi je interesantno to sto su tako raznolika i svako ima neke svoje osobenosti. U vrhu onih koja bih htela da vidim su Krit, Santorini, Rodos, najvise zato sto sam o njima cula najupecatljivije utiske. I Portkey bi to zelela i zelele bi smo da to bude zajedno, fyi.
Elem, Krf. Putovanje do tamo autobusom je avantura koja traje 20 i nesto sati, ali ako je autobus dobar, uzmete neke pilule za spavanje i pri ruci imate neki uredjaj sa slusalicama sve to moze da prodje prilicno bezbolno. Onda se ujutro probudite u nekim grckim planincinama, izadjete na pauzu i u kafani kupite hladne vode i svezu kafu za poneti pa pocnete da osecate ponovo zivot, a onda ubrzo predjete na trajekt kojim se vozite oko sat i po, popnete se na palubu gde vas produva vetar i upijete dovoljno plavetnila i jos kafe, i vec ste totalno u redu.
Kad se ide na Krf, rekli su mi, najvaznije je izvaditi medjunarodnu vozacku dozvolu da bi se rentirao neki auto i istrazilo ostrvo. To smo i uradili, ja ne, moja dozvola postoji samo formalno, ali nisu svi kao ja, sva sreca. Krf je dovoljno veliki da ima sta da se obilazi, i dovoljno mali da je sve sto hocete da vidite (kupite neku knjizicu, ili se raspitate) relativno blizu, i dovoljno raznolik kao da je pet puta veci. Sad, po krivinama i uskim putevima 13 km ume bas da potraje i stresira, ali vredi. Unutrasnost ostrva su maslinjaci (ima oko cetiri miliona stabala, krenuli su da ih sade jos Mlechani), cempresi, seoca na liticama sa crkvicom i trgicem, preslatko, ali tu uopste ne zelite da se mimoilazite sa autobusom, kao sto mi jesmo. Obala je raznolika, sa jedne strane Jonsko, sa druge Sredozemno more, sa jedne gledate u Albaniju, voda je topla, plaze male, sa sljunkom, mada ima i uvala sa velikim stenama, a sa druge velike pesacane plaze, talasi, hladna voda.
Grad Krf je posebna prica. U njemu su vladali Mleci, Englezi, Francuzi i drugi, svi se ti uticji mesaju i vide, podseti vas na Kan, Kotor, Dubrovnik, Istanbul. Ukratko, jako je lep. U gradu je i Srpska kuca, posvecena prelasku srpske vojske preko Albanije i boravku ili smrti na Krfu i Vidu, srpskoj kompletnoj vladi i kompletnoj drzavnoj administraciji, ukljucujuci i sefa beogradske zeleznicke stanice izmestenoj tokom I sv. rata na ovo ostrvo. Mene su fascinirali zvanicni dopisi, npr. onaj kojim se nalaze i objasnjava neophonost ovog velikog vojnog povlacenja, zbog sazetosti teksta (tako velika odluka obrazlozena i precizirana taktika na manje od dve strane) i jednostavnosti i cistote jezika, daleko od demagogije, fraziranja i birokratizacije kakvu imamo sada.

ili: Lične i opšte priče iz regiona

U posveti svoje knjige ’Imaginani Balkan’ Marija Todorova kaže da je od svojih roditelja naučila da voli Balkan bez potrebe da se njime ponosi ili da ga se stidi. Ne znam da li je za Todorovu to bila eksplicitna ili implicitna roditeljska lekcija, u svakom slučaj ona je postala vrsni stručjak za njegovu prošlost, a time dobrim delom i sadašnjost. U našem detinjstvu Balkan nije bio nikakva posebno značajna tema, samo geografski pojam. Jednostavno, postojala je SFRJ za koju smo valjda svi mislili da je najbolja zemlja na svetu, a onda su tu negde bili i ostatak Evrope i drugi kontinenti.  Posle više ne samo da nije bila ta zemlja, nego nije moglo ni da se putuje u njene nekadašnje delove. Onda sam, u poslednjih godinu dana, posle mnogo godina, uspela da posetim sve bivše SFRJ republike. Bilo je ovako:

Sarajevo, Bosna, jun 2006.
U blizini jednog klubića gde smo jedno veče u off off terminu sedeli mi neki odavde, plus još neki iz Zagreba i Sarajeva, ima ulica La Benevolencija. Ako Sarajevo bude u potrazi za nekim sloganom, moj predlog je da im ovo bude zaštitni znak-reč. Stvarno ne znam odakle tačno izvlače dobru volju, srdačnost i neposrednost posle svega što se desilo. Jeste prošlo više od deset godina od rata, ali prošlo je i drugde, i više, pa je problem.
U Sarajevu sam puno sam gledala ta brda naokolo i mislila koliko je to u stvari blizu, i kako je to izgledalo kad ludaci luduju i gadjaju, i to ne malo nego tri godine.
Bilo je jos tih čuvenih ćevapa na Baš čaršiji na koje sam se toliko oštrila. Bili su fenomenalni. Ni činjenica da je bilo pretoplo i da mi ta vrsta hrane nije mila na 33+ stepena nije pokvarila uživanje. A rahat lokum sa lešnikom unutra i susamom spolja koji smo konzumirali back to Serbia delovao je kao neka teška šećerna droga. Što i jeste. Uz hladnu vodu i kafu je baš kako treba.

Njivice, Crna Gora, avgust 2006.
Jedno od poslednjih mesta u CG pred hrvatsku granicu. Letovanje od pre odredjenog broja godina. HR granica je tad bila skoro pa kraj sveta. Tad su nam meštanke govorile: "Eto, nekad se išlo u Dubrovnik na kafu i frizuru". Tada je to delovalo potpuno egzotično. 

Hrvatska, Dubrovnik, avgust 2006.
Na mojoj listi mesta koja se u životu moraju videti nezaobilizan je Dubrovnik.
Kad stanes na uglačani kamen Straduna, to je kao da si stao/la na jednu od čvornih tačaka ovog sveta.Ja sam npr. na spiritu i izgledu Dubrovnika svojevremeno izgradila ideju šta bi trebalo da bude tj veliki kosmopolitski svet, odnosno gde je lestvica koja označava ono ispod i ono iznad. E sad, mnogo je nezgodno kad se sa takvim jednim velikim pojmom u životu desi sve što se inače desilo, pa se osećaš kao da više NIKAD nećeš doći. 
No, ipak sam opet bila.
Dubrovnik, dakle, sija kao i uvek. Po nekima, još i više.
Šarenog lepog sveta kao i uvek, uglačani sjajni kamen na Stradunu, ogromne kugle sladoleda, internet kafe na otvorenom u jednoj od poprečnih uličica, vetrovito u maloj luci odakle idu brodići za Lokrum, izložba spektakularnih aparata u rukama ljudi, hladna voda i na maloj i na velikoj Onufrijevoj česmi, voće na prikolici u svim bojama leta, stepeništa uska i široka, osećaj da je svaka moda, svaki svetonazor i svaka moguća vrsta mleka za sunčanje baš tu.

Slovenija, Ljubljana, oktobar 2006.
U šetnji gradom, naša ambasada. Na znaku da je to ambasada Srbije i Crne Gore zalepljen papir preko dela 'Crna Gora'.
Još je bilo u Ljubljani: Večernja poseta Metelkovoj, nekada JNA kasarni, skvotiranoj 1993, od tada služi kao alternativni kulturni centar. Stalno pod opasnošću da bude zatvoren, srušen ili promenjene namene. Projekcije alternativnih filmova iz Slovenije i UK u jednom od klubova u ovom centru. Ima alternativna biblioteka, ateljei za umetnike, dobrotvorna kuhinja, gay/lesbian klub, klub gde se održavaju projekcije, promocije i tribine..Posećujemo i hostel u kome je nekad bio zatvor. Tu je nekad bio i njihov sadašnji premijer Janša. Ta ćelija ostala je ista. Ostale su preuredjene. Svaka drugačije. Radili poznati dizajneri.
Uveče posećujemo još jedno alternativno umetničko mesto - skvotiranu bivšu fabriku Rog gde se sada kombinuju namensko svojeručno uredjenje prostora, umetničke aktivnosti, dobrotvorna kuhinja, mesto za druženje.
U nedelju, u autobusu ka spa centru, u oba smera isti vozač. Neće da naplati kartu. Pričamo. Ispostavlja se da je u Valjevu služio vojsku. I da sam i ja iz Valjeva, jel'.

Makedonija, Skoplje,  mart 2007.
Posle skoro devet sati dugog puta autobusom od Beograda do Skoplja, sa svraćanjem u mnogo malih i zapuštenih mest,a idem u fensi šmensi Holiday Inn u Skoplju, gde sam smeštena. Na pola sata samo. Onda u taksi, koji vodi u jednu prašnjavo albansko selo gde se nalaze dve strane visokoobrazovne ustanove u kojima se nastava odvija na engleskom. Te tako kombinacije su ono što je baš karakteristično za Skoplje. S druge strane, na brdu (ili je to planina?) postavljen je ogroman krst, noću je osvetljen, vidi se iz svakog dela grada, a ja sam, zbog svojih problema sa orijentacijom, mislila da ih ima nekoliko. Kažu da je to sad trend u svim mestima u zemlji. Ako se uzme u obzir koliko je makedonsko i albanko stanovništvo izmešano, sve je još kompleksnije.
Jedne od večeri odlazimo u klub. Uređen je u orijentalnom stilu, takva je i muzika, ali je u stvari sve to stililizovano i moglo bi biti i bilo gde drugde u Evropi. Takva ali autentična mesta nalaze se i u staroj albanskoj čaršiji, samo, kako kažu, tamo se uveče ne ide, jer nije bezbedno. Naša ekipa je bila: Tri američke studentkinje na razmeni u Solunu, jedan Nemac koji pola nedelje provodi na radnom mestu u Skoplju, a pola u Solunu, jedna Turkinja & moi. Te smo tako prodiskutovali film 'Čija je ovo pesma', koji za temu upravo ima zajedničko balkansko nasleđe za koje svaki narod veruje da je specifično njegovo, cene izlazaka i relativnu neljubaznost Grka versus Makedonaca, posetu Ohridu devojke iz Turske odakle potiču njeni preci, a ni ona ni njen otac nikad nisu bili, moje reminescencije na veče uz sveže upecanu i ispečenu jegulju na Ohridu i noćnu vožnju čamcem natrag i tako dalje. Poslednjeg dana jos šetnje, još konferencije, onda odlazak na mesto sa najboljim ćevapima u gradu, slični kao u Sarajevu, slično se i služe, uz somun i viljuškicu, bez noža. Tako okrepljena, ponovo autobus, sva ista ona mesta i slična iskustva.