december 2004 Archives

Ovo danas je bio raj za čula, posebno ukusa i mirisa.

Prvo, ručak u libanskom restoranu Byblos u Beogradu. Jako fina kombinacija predjela, najraznovrsnijih boja i tekstura (fazon sa hrskavim prepečenim kockicama hleba moram uvesti u svakodnevnu praksu!), sve zdravije od zdravijeg. Kao hit su se bez dileme nametnule sarmice od vinove loze, male i slatke kao neke igračkice, perfektno, kao dečijim prstićima uvijene, sa lepo začinjenim punjenjem... Vino: crno, Cabernet Sauvignon, iz podruma Radovanović. Vrhunsko. To je neki privatni vinski podrum iz Krnjeva, Šumadija. Nekako pitko, osvežavajuće, ne jako, ne oporo, baš kako treba.

Glavno jelo tako-tako, ništa posebno, neka pohovana piletina, ljutkasta. Ali onda, tras, nargile i presovani duvan sa aromom jabuke! Jesam nepušač, ali ovo nema veze sa pušenjem. Dobio sam svoju cucu i bogami je nisam pustio dok celo sledovanje nije izgorelo. Ladno vidim sebe kako uveče kod kuće pušuckam neki miomirisni duvan i uživam.

Arapska kafa je više vizuelni doživljav zbog onih lepih bakrenih sudova; suviše je blaga, iako ima lepu aromu, valjda od kardamoma. Deserte sam probao sve koje imaju, i lepi su.

Ima još: dobio sam mnogo lep poklon za novu godinu od ove kancelarije u Beogradu (heh, moram malo da budem konspirativan, i da izbegavam eksplicitno pominjanje imena i organizacija). Kesica sa divnom mašnom, u kesici jedna kutija, takođe sa mašnom, u kutiji probrane belgijske čokoladne bombone, na sprat. Nekih 15-ak ukupno, po slobodnoj proceni. www.neuhaus.be je proizvođač. Izvrsno, izvrsno. Letos smo Ana i ja u Pragu slučajno nabasali na prodavnicu belgijskih bombona i otad gajim neizmernu naklonost ka istima. Drugi deo poklona je – čaj! Zapravo, dva čaja: na prvom piše Hattali T.G.F.O.P., i iz Indije je, crni, klasični. Drugi je Ledeno doba, Rooibush. Ne znam šta to znači, ali čini mi se da je nešto sa voćem. Uz diskretno upakovane čajeve ide i prospekt te Kuće čaja (www.kucacaja.co.yu). Ozbiljni neki ljudi, nema šta.

Utanačili smo plan za predstojeće praznike:

- 31. decembar uveče spremamo porodičnu meksičku večeru (ne znam baš koliko će se to Sofiji svideti, ali Ksenija reče da ima neku varijantu prihvatljivu i za nju). Onda Sofija ide kod bake da spava, a mi kod Sofronića. Tamo će biti i Gogi i Jelena, i verovatno još neka ekipa. Izaći ćemo i napolje da procunjamo, možda bude nešto zanimljivo (mada sumnjam). Ako nam se ništa ne svidi, vraćamo se kod doktora.

- 1. januara, negde oko 10.00, sešćemo u Tempru i otići na Divčibare; ići će i Sofronići. Svež vazduh i hopefully sneg biće dovoljan uslov za dobar provod. Onda uveče, kad se vratimo, druženje što porodično, što ono drugo. Dobrodošo svako ko se zetekne u Valjevu u to veče.

- 2. januar: šetnja. I to hard core šetnja, sa Lukićem. Seli bismo ujutru na bus, otišli do Debelog Brda, i onda lagano preko Jablanika, Medvednika, Bebića Luke i Poćute sišli nazad do one Sofrine vikendice u Jovanji ili već koje je to selo. Tu u kola i nazad kući. To je nekih 30-ak kilometara! Ići će i Neša i Sofra. Mi koji u februaru idemo na Jahorinu ovo smatramo početkom priprema.

U Szabatku smo išli da podignemo novi sajt u (S)NOW produkciji. Evo ga ovde.

Plan je bio da ostanemo dva, eventualno tri dana, ali pošto je baš kad smo se našli u Subotici došlo do pucanja naših servera zbog već opisivanog problema sa net wormom, ostadosmo celih četiri.

Ekipa koja je pokrenula priču sa ovim nedeljnim vodičem okuplja dosta interesantnih ljudi različitih opredeljenja (informatičari i programeri, muzičari, špediteri, filmadžije…), i bavi se mnogim super stvarima – recimo, organizuju festival jeftinog filma Trench town. Fini momci i devojke: spiritus movens Darko, mlada mađarica Agota, Leo (sećate se benda Džukele?), Bane… Svaka čast za ekipu (Neue Szabatkische Kunst, moglo bi se skoro reći). Zamišljam kako bi bilo lepo da je nas malo veći broj na istom mestu, šta bi sve vremenom moglo da se izrodi. Mada, malo nam fale spretni pragmatičari…

Od jedenja ću izdovijiti samo jedan ručak na Paliću, u Ribljoj čardi (Halászcsárda). Predjelo: dimljeni i sušeni šaran, zatim iz-van-red-ni riblji paprikaš. Uvek je dobro ostaviti kola malo podalje od restorana u kom se klopa, jer povratak peške do auta barem malo podstakne varenje i olakša onu agoniju koja nastupa po završetku obroka i traje neodređeno dugo.

Radnim danom u Szabatki nema gde da se ostane duže od ponoći, osim u jednom čudnom kafiću koji se zove Trubadur. Tu vikendom sviraju cigani nekakve etno varijante, što zvuči dobro i potpuno ludo, kažu upućeni. Istina je: non-stop puštaju zvučne zapise njihovih nastupa i ono, yeee-heee.

Mnogo sam inače srećan što sam sa kompa u redakciji Flasha u svoj laptop prevukao toliko muzike… 16,7GB! Svega i svačega. Nazivi foldera koje sam preuzeo su: 4.Repa, Depeche Mode, electronica, klasika, rock and alternative, NetRadio, Jungle, Etno, Stupid i kokoNut fele zene (?). E sad, u svakom od ovih u proseku ima nekih desetak novih foldera. Recimo, u ovom poslednjem: skoro mainstream, rukavac, nesvrstani, ip-op dance, elektricitet, balkan, analogicno. Tako… :) Imam i nekih filmova sa festivala i nekih drugih, dugometražnih.

Imam ovde dve male zanimljivisti. Prva je ovaj screenshot jednog od ishakerisanih sajtova.

Bili smo žrtva aktuelnog rata između srpskih i hrvatskih hakera.

Druga zanimljivost se tiče ovog sajta, www.rankovic.net. Imamo program pomoću koga mogu da se prate posete i sve što se pod statistikom poseta podrazumeva. Jedna od tabela pokazuje za koje ključne reči pri pretrazi kroz internet search servise (google, yahoo, itd) jedan od rezultata bude i naš sajt. Elem, pogledajte ključnu reč pod rednim brojem 7.

Najveći, najlepši most na svetu! Juče otvoren! Ah, kakav predivan primer extreme engineeringa!

France wants to associate itself with iconic modernity.

Bravo francuzi! Bravo! Šta je tu još moderno? To što je autor projekta - englez! Norman Foster.

Evo kako o ovom događaju izveštava BBC.

"In engineering terms, it is the tallest bridge in the world.

The ribbon of steel which forms the highway in the sky is 270m (885ft) above the river, but the central pillar is 343m (1125ft) high.

That makes it taller than the Eiffel Tower and four times the height of Big Ben in central London."

Pored toga što je visok, i dugačak je - preko 2,5 kilometra. Širak ga je lično otvorio!

Osim što dosta skraćuje put ka jugu i što će moći da propusti mnogo više turista, siguran sam da će i sam most postati turistička atrakcija. A što i ne bi? Evo ja, ja bih prvi odvojio jedan dan samo za njega.

Dole prilažem nekoliko fotografija koje bude moju maštu i raspiruju uzbuđenje.

Ej ljudi, jel ste vi mene čuli kad sam vam pričao o servisu bloglines? Zapravo, ključna reč ovde je RSS, which stands for Really simple Syndication.

To je sistem pomoću koga neki 'news' sajt (a pod news sajtom podrazumevam svaki sajt koji s vremena na vreme - dnevno, nedeljno, whatever - dodaje nove sadržaje na online publikaciju) šalje informaciju o novim prilozima u vidu fajla čija je struktura standardizovana i razumeju je razni programi i internet servisi.

Recimo da ste osoba koja je već poprilično zavisna o online vestima i koja svaki dan posećuje 3, 5, 15, 150 sajtova u potrazi za novim sadržajem. Ako jeste, da li ste razmišljali o tome da naslovi i sažetci novoobjavljenih sadržaja budu vidljivi na jednom mestu, pa da vi ako ste zainteresovani da čitate dalje, kliknete na linkovani naslov i odete na taj tekst? E pa o tome se i radi!

Dakle, postoje programi koji osluškuju šta se dešava na naznačenim sajtovima, i ako je objavljeno nešto novo, oni vam to vrlo jasno prikažu.

Koji su to programi? Recimo, jedan je FeedReader, drugi je FeedDemon, a ima ih još puno... Oni su zgodni ako imate stalnu vezu sa internetom (ili na internet). Postoje i internet servisi koji rade istu stvar, recimo već pominjani bloglines.

Da, ali kako se prijavljujem na neki feed? Potrebno je da na sajtu koji vas interesuje nađete ikonicu na kojoj piše ili 'xml' ili 'rss' (ponegde je, dough, feed predstavljen tekstualnim linkom), da kliknete na nju (njega) - otvoriće vam se čudnoizgledajuća stranica, ali ono što nas ovde interesuje je njen URL. Prekopirajte taj URL (to je ova adresa koja se nalazi u prostoru gde biste inače kucali adresu sajta na koji želite da idete) sa copy, a zatim u izabranom programu/servisu ukopirajte (paste) tu adresu na za to naznačeno mesto (obično subscrie to).

Na kraju, da vam pokažem na šta sam ja pretplaćen: klikni ovde!

E da, i ovaj blog možete osluškivati. Link na xml fajl se nalazi u desnoj koloni [Syndicate this site (XML)].

Yo, poslednji dan u poslednjem ovogodišnjem boravku u Pragu proveo sam aktivnije nego prethodnih četiri; prvo smo malo radili sa polaznicima našeg kursa, pa pošto smo po dogovoru završili malo ranije, otrčah do grada (grada u smislu downtown). To do the shopping.

Prva prodavnica u kojoj sam se malo zadržao i u kojoj sam vadio VISA karticu bila je Daddy Toys, u ulici Na prikope 12. Tu se prodaju drvene igračke i zajebancije. Pazario sam pet-šest raznih proizvoda, od ukrasa što se kače na luster, do nečega što je malo teže objasniti, a što je namenjeno deci, ima oko 250 delova i što se slaže u obliku neke trodimenzionalne rešetkaste konstrukcije.

Odmah pored ove radnje naiđoh na prodavnicu čajeva; od ponuđenih preko 100 vrsta ja sam izabrao sledeće: superfine green tea i tri vrste aromatizovanog zelenog - sa mentom, sa vanilom i sa marcipanom.

Potom sam na Vaclavskim namjestima, u legendarnom Batinom storeu (vidi sliku! ova zgrada je bitan reper češkog kubizma, međuratni period), obišavši ga od prvog do šestog sprata, zaključio da je najbolje da kupim - čarape. Ali za sve članove porodice.

E, onda sam uveče (sa Kikijem) ponovo izašao u grad; indijski restoran Rasoi revisited. Ovog puta izabrao sam Kure Jalfrezi (Chicken Jalfrezi). (Prokleto dobro kure, kaže jedan transparent upućujući prolaznike u KFC fast food restoran)

Ustalili smo već da svako veče završavamo u Restaurace na Hanspaulce. To je jedna lokalna birtija, ovde u Prahi 6 (Dejvicka), što je miljama daleko od downtowna, i jedino je mesto u ovom kraju koje radi posle 23.00. Obično popijemo po koje pivo i par beherovki. Večeras, pošto je petak, bilo je razuzdanije nego ikad. Neki šugavi češki rokenrol odvrnut do daske, mladi i stari, pijani bez razlike, hvataju se u vozić i deru se kao s'uma sišavš, poneko se i na šank popne i svira imaginarnu gitaru... opšte rasulo. Likovi sa stola do nas penju se da isključe zvučnik, konobar ih smiruje, pita nas otkudej smo, rusi li smo, i tako. U celoj priči čudno je
a) što je točeno pivo Gambrinus, em hladno, em savršeno, em jeftino
b) što beherovka sa ovim pivom leži možda i bolje nego tekila sa Solom
c) što i pored tolike opijenosti nigde nema ni naznake agresivnosti

Eh ta Restaurace na Hanspaulce (Hanspaulka se zove i autobuska stanica ispred)... jedno od prethodnih večeri tu nas je uhavtio neki postariji čiča (66), pričao nam (na češkom) kako mu je bilo lepo dok je išao u Biograd n/m, kako su njemu černogorec, horvat, serb, makedonec, svi isti i svi su jugoslavi, kako su eto jugoslovenke lepe, crno vino toliko dobro da mora da se razblažuje vodom (bevanda?), samo je pivo odvratno... he, he, mislimo se mi, nisi ti čile probao BIP, ni valjevsko, ni jedno koje se pilo kod nas tokom 90ih...

Sutra letim, zapravo danas, vidimo se...

Nedeljno prepodne smo Neša, Sandra i ja iskoristili za šetnju, i kao i uvek kad ne znamo gde bismo, odemo na Gradac. Koliko mogu da se setim, to je jedina priroda koja je na pešačkoj distanci od grada, stiže se za 10 minuta, i uvek je super.

Evo danas, na primer: bila je magla, i vlažno, reka prepuna vode, para izlazi iz usta. Savršeno! Prvo smo u kafani Sunčani vir popili po tursku kafu sa ratlukom, a onda penzionerski pošli putem, ne stazicom sa leve strane. Onda smo kod Anatema prešli most, kod crpne stanice prošli ispod pruge, popeli se do prvih degurićkih kuća, i onda se spustili do vodenice i mostića sa druge strane konjičkog kluba. Prelazak mosta malo nam je napumpao adrenalin, pa smo, prešavši ga, opuštenije nastavili do brane u Deguriću. Tu smo se malo bavili, a onda otišli i do pećine u kojoj speleolozi silaze preko 300 m, a koja spolja gledano deluje sasvim naivno. Moram nabaviti te slajdove, ima ih ŽePe, koji je jedan od članova te speleo družine. Ja, neka hvala, nisam za tu vrstu aktivnosti.

Još jedna samo stvar - ja sam mislio da u Prag idem u utorak, a zapravo idem sutra, u ponedeljak (i vraćam se u subotu, a ne u nedelju), i poprilično sam u frci oko pakovanja i završavanja preuzetih obaveza. Ali, rekoh, ako sad ove slike ne stavim i ne postujem, zaboraviću šta me se dojmilo i propade fazon...

Tim poznat pod radnim imenom (S)NOW proveo je kraj novembra u Crnoj Gori.

organizacija:
Smestili smo se u hotelu Mogren u Budvi. Odatle smo zujali na sve tri strane (pošto je četvrta more). Išli smo Pežoom 306 SW (u prevodu karavan), službenim autom beogradskog SHCa. *

posao:
Prvi dan posvetili smo jednom podgoričkom radiju, drugi dana kotorskom. Treći dan, pošto je pao na nedelju, ostavljen je za relaksaciju. Četvrti dan smo krenuli nazad za Beograd, i u prolazu ponovo posetili podgorički medij. Kad završimo njihove sajtove, videćete koji su.

gde smo sve išli:
Prvi dan smo Ana i ja obilazili Budvu, potom smo svi zajedno otišli u Podgoricu, a uveče u Dobrotu. Drugi dan smo išli na Cetinje, potom u Kotor, pa uveče u Rafailoviće. Treći dan: Sveti Stefan, Miločer, Pržno, zatim Perast, pa Herceg Novi. Uveče u Morinj. Četvrti dan: Rijeka Crnojevića, Podgorica, i nazad u Beograd.

gde smo i šta jeli:
Prvo veče, kad smo stigli, otišli smo Kod Krste. To je tu, u Budvi. Crni rižoto, domaće vino. Najlepše preporuke! Sjajna hrana, izuzetan gazda, pride i R/rotarijanac.
Sutradan uveče – Stari mlini u Dobroti; raznorazna predjela (hobotnice, sirevi, masline i sl), a potom sveža morska riba (brancin i još neka). Preterano skupo i malo previše ekskluzivno. Ko voli...
Treći dan večerali smo u Rafailovićima, u Dva ribara (to je lokalni headquarters onih prosrpskih socijalista, Milove opozicije). Brancini i raže. Onako. Riba je super, ambijent bezveze, slatkiši sranje.
Četvrto veče – Ćatovića mlini u Morinju. Razna strava predjela, potom (valjda) gof u sosu od žalfije, mmmmm.... Najbolji espreso, intiman, nepretenciozan ambijent... Na kraju smo pušili kohibe i el commandantoe. Skupo, ne preskupo. Svaka čast.
Vraćajući se za Beograd, zaustavili smo se i na Zlatiboru, da bi u restoranu Miris dunja večerali teletinu ispod sača. Preporučam. Možda malo preskup, ali dobar.

impresije:
Odavno nisam išao dole, tako da sam se unapred radovao. Sve mi je interesantno, osim onoga što u etru može da se uhvati. Pošto nam CD nije radio, bilo je strašno. **
Još sam nešto hteo da kažem... ne znam. Lepo je, slatko je, ima puno atrakcija, sve je blizu. Dobro organizovana turistička ponuda, dobri putevi, povoljan rent-a-car, rent-a-bike i ostala prevozna sredstva mogli bi da povećaju protok ljudi i privlačnost tih brdsko – planinskih zanimacija.