januar 2005 Archives

Okupao sam se, oprao kosu, obrijao i već razmišljao o zauzimanju udobnog položaja u naslonjači, kad čujem neko komešanje u hodniku. Tačno je 21.30.

Stavim kapu, obučem jaknu i izađem iz stana - dim štipa za oči i nedvosmisleno smrdi.

Vida, Juga, ja i ekipa brzo ustanovismo da je izvor opasnosti - stan ispod našeg! Pipanjem vrata neko ustanovi da su vruća. Podstanari koji inače borave u stanu locirani su u blizini Babine Luke, gazda se ubrzo pojavio bez ključa, a koji minut kasnije stigoše i vatrogasci. Protrčaše gore - dole par puta, razvukoše crevo, povadiše sekire. Stiže i milicija.

Narediše da se povade osigurači, Juga otrča, i kad je sve bilo spremno, provališe unutra.

I, šta je bilo? Nisam čekao zvanično objašnjenje, ali izgleda da je ringla ili rerna električnog šporeta ostala upaljena. Nije bilo plamena. Umesto toga, otrčao sam po foto-aparat i napravio ove dve bedne, ali autentične fotografije.

Sležu se utisci, stišava zvonjava u ušima. Ostaje onaj prijatan osećaj ispunjenosti. To će biti jedan od onih repera na timelineu, znam ja...

Mnogo sam se lepo proveo!

R.E.M cranked out 25 year-old classic and rarely played fan favorite "Radio Free Europe" during the encore of their show in Belgrade tonight at Hala 1 Belgrade Fair Arena.

Bilo je par ovakvih posebnih trenutaka, u stvari. Recimo Nightswimming (deserves the quit night..) u akustičnoj varijanti, sa klavirom. Ili moja najdraža pesma, Orange Crush, "on a special request here in Serbia". A prijale su mi i sve one pesme za koje Stajp kaže da više nisu njihove (The One I Love, primjerice. Man on the Moon.)

Dragi dnevniče,

Moja rutina pri prvom jutarnjem uključivanju računara postaje sve zahtevnija, sve više time consuming. Sa nekadašnjih 10-15 minuta stigao sam na zavidnih 45 minuta do pun sat. Problem je što pri tim vrednostima moj osobni sistem počinje da se pregreva i automatski postajem sve nervozniji.

Šta podrazumevam pod rutinom? Prvo, primanje, čitanje i odgovaranje na e-mailove sa tri naloga. Zatim, pregledanje novog newsfeeda na news aggregatoru (trenutno još uvek koristim Bloglines, ali evo upravo sam instalirao RSSowl). Pokušao sam pre neki dan da izbacim sve one feedove koji mi nisu apsolutno neizbežni, i opet sam ostao na - 17. Neki od njih (Gizmodo, Scobleizer, Slashdot) imaju po 20, 30 postova dnevno. Da ne pominjem B92 i B92 sport, sa još više vesti. Ali, jednom navučen na informacije teško se da ikad izlečiti.

Evo recimo ovaj Gizmodo (online review dedicated to gadgets, gizmos, and cutting-edge consumer electronics): fenomenalan blog koji na duhovit, inteligentan način predstavlja sve vrste novotarija, od iPodova do ludačkih šivaćih mašina i vozila za pustinju. Toliko je postao uticajan i čitan, da je pre neki dan intervju autoru dao lično Bil Gejts!

Ili, taj Slashdot (News for nerds, stuff that matters), koji prati novi softver i uopšte sve što je vezano za internet i IT, a koji je potakao razvoj insajderskih kompanijskih blogova, koji u realnom vremenu, za par minuta, odgovaraju i referenciraju na postove sa Slashdota koji se bave njihovim proizvodima.

Scobleizer (Microsoft Geek Blogger), to je jedan lik, Robert Scoble, zaposlen u Microsoftu, koji prati stotine blogove drugih MSovaca i još krš zanumljivih stvari, i onda objavljuje najzanimljivije stvarčice na svom sajtu. A i sam ima štošta pametno da kaže.

Dodajmo tome daily pic sa NASA sajta, TOL članke, novosti sa ArtLebedev.ru i još bar 20ak news sajtova na koje planiram uskoro da se prijavim, i ode mas’ u propas’. Ceo dan će mi trebati samo da sve to ispratim.

Moram dakle, dragi dnevniče, u ovoj eri novih komunikacija, razviti veštinu brzog skeniranja i odbacivanja svega što nije ekstremno zanimljivo, što efikasnijeg čitanja (i praćenja daljih informacija) onoga što me intrigira, novi princip bookmarkovanja, sortiranja i storniranja sadržaja... aj joj.

Sa bolom u svakom mišiću na rukama, nogama, prstima, stomaku, leđima i vratu uviđam da ovaj blog polako postaje fokusiran na jednu temu: trekking i backpacking. Mountaineering. Šetnju po planinama.

Ako. I treba. Da bih ozbiljnije mogao da pokrijem temu, moram nabaviti neke skenirane topografske podloge, majku mu...

Evo šta smo radili ove subote, 8. januara: uhvatili bus do Mravinjaca, i negde oko 9.30 bili gore, na snegu. Odmah smo se uputili u pravcu Velikog Povlena. Ko je imao kamašne, stavio ih je (Lidža, ja), jer sneg je dubok, i počinje da se topi. Doktor se kune da će da sašije za sebe i gospođu po jedne.

Tačno u 12.00 eto nas na prvom vrhu za danas. Vidljivost nadprosečna, vremenski uslovi idealni. Povadismo šta ko ima za jelo, i pristupismo ozibljno obedovanju. Pečenica, pršuta, slanina, pečenje, kajmak, kozji sir, ren, pita, domaći hleb, proja, rakija, beli luk, masline, to je od prilike bilo na meniju.

E, spuštanje sa Velikog Povlena nam je oduzelo dosta vremena, tako da smo malo žureći nastavili ka Debelom Brdu, i dalje ka vrhu Jablanika. Tamo smo bili tek oko 15.30, i već smo se dvoumili da li da palimo na Pašnu Ravan, ili da nastavljamo ka Domu. Odlučismo se za drugu varijantu. Na Stabulji sipasmo vode, i u Dom stigosmo oko 16.45.

Tu smo se sredili, presvukli, popili štogod, i malo reorganizovali. Sledio je silaz do Sovča po mraku i blatnjavom i kamenitom putu. E, to je zaista bio hard core jer nismo imali ni jednu jebenu lampu, samo svetlo sa mobilnih telefona i upaljača, a meseca k'o za k... ni od korova. Spuštali smo se kroz neke vododerine, gacali kroz užasno blato do članaka (when I say it, I mean it), tako da sam ja jutros čitav sat posvetio čišćenju čizama...

Nekoliko ključnih reči: čokoladne dražeje, gaće, lampa, sprej za cipele. Tačka.

Dve hiljade peta je počela furiozno! Već prvog januara smo hteli da idemo na Divčibare, ali ne odosmo zbog mog mamurluka. Tek oko podne sam profunkcionisao (u safe modu), a tad je već bilo prekasno. Ipak, otišli smo na tradicionalni novogodišnji ručak kod tetke, malo kao gledali trad. nov-god. koncert iz Beča, navijali za Ahonena na trad. nov-god. turneji.

Ali je zato 2.1.2005. ostavio duboke posledice koje i sada ćutim. Oko 7.30 smo se našli na stanici Lule, Neša, Sofronići i ja, i umesto na Debelo Brdo (nije došao bus) zapalismo do Divčibara. Maršrutu je osmislio Lule, naravno. Prvo, iz centra idemo nekih 5 km putem u pravcu Rajkovića, onda skrenemo desno kod nečega što se zove Vila Jelena, i preko tri brda stižemo na četvrto koje se zove Rior. To smo i uradili. Vrlo očigledno prvi po ovom snegu. Tako smo tih dodatnih 7-8 km prešli gazeči kroz sneg ponekad do ispod kolena, spuštali se u jaruge, preskakali potoke, peli se na brda, i na kraju stigli do tog fantastičnog pejzaža koji ima neku komponentu apokaliptičnosti zbog požara koji je pre nekoliko godina uništio svo malo rastinje, nekoliko koliba i tih nekoliko drveta. To mesto se zove Petrovića kolibe. slike su u galeriji.

sutradan sam ja sofiji pokazivao slike sa ove ture, i kad ona reče da hoće da ide tu, ja odlučno naredih polazak. Tako da smo juče u porodičnoj varijanti, prošireni teta Larom, ponovo otišli na Divčibare i uživali u sankanju, klizanju i šetnji nekih skoro dva sata.

Onda su uveče bili Maki i Lule. A prethodno veče Duško i Lola. Zaista lepi praznici.

Nova šetnja je zakazana za subotu, 8. januar.