Još jedna šetnja

Sa bolom u svakom mišiću na rukama, nogama, prstima, stomaku, leđima i vratu uviđam da ovaj blog polako postaje fokusiran na jednu temu: trekking i backpacking. Mountaineering. Šetnju po planinama.

Ako. I treba. Da bih ozbiljnije mogao da pokrijem temu, moram nabaviti neke skenirane topografske podloge, majku mu...

Evo šta smo radili ove subote, 8. januara: uhvatili bus do Mravinjaca, i negde oko 9.30 bili gore, na snegu. Odmah smo se uputili u pravcu Velikog Povlena. Ko je imao kamašne, stavio ih je (Lidža, ja), jer sneg je dubok, i počinje da se topi. Doktor se kune da će da sašije za sebe i gospođu po jedne.

Tačno u 12.00 eto nas na prvom vrhu za danas. Vidljivost nadprosečna, vremenski uslovi idealni. Povadismo šta ko ima za jelo, i pristupismo ozibljno obedovanju. Pečenica, pršuta, slanina, pečenje, kajmak, kozji sir, ren, pita, domaći hleb, proja, rakija, beli luk, masline, to je od prilike bilo na meniju.

E, spuštanje sa Velikog Povlena nam je oduzelo dosta vremena, tako da smo malo žureći nastavili ka Debelom Brdu, i dalje ka vrhu Jablanika. Tamo smo bili tek oko 15.30, i već smo se dvoumili da li da palimo na Pašnu Ravan, ili da nastavljamo ka Domu. Odlučismo se za drugu varijantu. Na Stabulji sipasmo vode, i u Dom stigosmo oko 16.45.

Tu smo se sredili, presvukli, popili štogod, i malo reorganizovali. Sledio je silaz do Sovča po mraku i blatnjavom i kamenitom putu. E, to je zaista bio hard core jer nismo imali ni jednu jebenu lampu, samo svetlo sa mobilnih telefona i upaljača, a meseca k'o za k... ni od korova. Spuštali smo se kroz neke vododerine, gacali kroz užasno blato do članaka (when I say it, I mean it), tako da sam ja jutros čitav sat posvetio čišćenju čizama...

Nekoliko ključnih reči: čokoladne dražeje, gaće, lampa, sprej za cipele. Tačka.