Maćedonija

Ovi blogovi kao moj i nisu baš u fazonu. Ne mo’š ga nigde svrstati, ničim posebnim se ne bavi. Možda sam ponajviše mesta posvetio tim našim poslovnim putovanjima, hrani i ponekom usputnom fenomenu. (A eto, na svetu trenutno postoji oko 8.500 blogova, prema technorati.com blog pretraživaču, u kojima roditelji pišu isključivo o svojoj deci u bejbi uzrastu.) Pomalo me zbunjuje to što ni sam ne znam: šta mi je zanimanje, čime se bavim i čime ću se baviti, šta me najviše zaokuplja. To moje površno bavljenje popunjavanjme crne rupe u stomaku neću uopšte ni uzimati u razmatranje... posebno od kad sam video nekoliko najpoznatijih gurmanskih i kulinarskih blogova.

Jeste, bili smo u Makedoniji prošlih nekoliko dana. U Skoplju. Pravimo super sajt za jednu privatnu novinsku agenciju (nešto kao što je Beta kod nas u Srbiji). Radili smo u redakciji tri dana, na XVII spratu, odakle se vidi dobar deo grada. Ekipa u redkaciji je jako dobra, ozbiljna, sa puno entuzijazma za savlađivanje sistema koji smo im postavili (tako često se – btw - suočimo sa začuđujućom inertnošću i neshvatanjem potencijala i potrebe za dobrom online publikacijom).

Provod nam se svodio na večere u dobrim restoranima i kasnonoćno gledanje satelitskog programa. Iako sam prvog dana pomislio da bih mogao da idem na (gradski olimpijski) bazen (koji je u istom objektu kao i hotel gde smo odseli), brzo sam uvideo da je to samo jedna dobra ideja bez izgleda da se realizuje. Da sam imao kupaći možda bih i otišao, ali ovako...

Sviđa mi se skopsko pivo. Mislim, baš mi se sviđa – više od bilo kojeg našeg. Takođe i stara žolta rakija (loza žute boje), industrijska ali jako jako dobra. Kupio sam jednu flajku, k’o je u prilici ovih dana da svrati, pozvan je na degustaciju! Doneo sam i flašu mastike, ali sam je već prosledio dole komšiji Goranu i njegovom matorom koji je slovenac/makedonac, pa se prži na te fore. Pio sam večeras i jedno i drugo, pa se malo čudno osećam.

Mislio sam da iznesem par impresija o Skoplju, ali mislim da neću, jer nisam siguran da sam video sve što ima da se vidi. Zapravo, ništa nisam ni video, to je problem. Nemoguče da nema nešto bolje od onoga gde sam bio – to su bre sve neke ledine i prazne parcele i celi blokovi, toliko prostora za povećavanje gustine tih urbanih sdržaja. Ali, kažem, možda smo mi zapravo bili negde van samog centra, stvarno ne znam. Mada, sad se setih, hotel se zove "Centar".