maj 2005 Archives

Summercamp, ponovo. Dolazimo iz: Srbije, Češke, Mađarske, Nemačke, Kanade, Jordana, Gvatemale, Holandije. Možda sam nešto i zaboravio. Pričamo o softveru koji koristimo - Campsite za medijske web prezentacije, Live Support za radio stanice, Cream je customer related management a Dream je Distribution isto to. Whatever. Rasporedili smo se po svim spratovima MDLFove vile na Dejvicama, i lepo nam je. Ručkovi u dvorištu, pijanke u lokalnoj birtiji o kojoj sam već pisao prethodni put, tri planirana bbqa u gardenu.

Ono što me najviše zanima ovog leta su dSLR, digital Single Lens Reflex kamere, a ovde - osim mene - jednu, još napredniju, ima Akoš, lead developer of Live Support (EOS 20D), a naš sysop ima Nikon d70, iste klase kao moj Canon 350D.

Slike sam postavio na FlickR, a biće ih još. Akoš je skoro išao u Sijera Leone (tamo gde sam ja trebao da idem, pa nisam) i ima zanimljivu online galeriju ovde.

Ovog puta neću ići u šoping, obećavam. Umesto toga, više ću se šetati i fotografisati.

UPDATE: Kad sam već nabrajao zemlje iz kojih dolazimo, ajde da popravim spisak; zaboravio sam: Rumuniju, USA i Jermeniju.

EJ BREEEEE!!!!
Eeeej bre! Kakva utakmica, kakva utakmica! Bravo Liverpul, bravo bre, bravo! Jel' neko mislio da je izvodljivo da Milan primi tri gola za šest minuta, pri vođstvu od 3:0? C'mon! To baš niko ne bi mogao da predvidi. Jer tako nešto se ne dešava. Ne znam, stvarno, kako to tako, baš u finalu, baš englezi i italijani, baš najbolji navijači na svetu (Liverpul)... Ja sam oduševljen.

Ne znam da li je neko možda gledao reklamu za Canon EOS 350D na nekom od ovih satelitskih kanala (poludeli ljudi koji se čudno ponašaju, skaču po prašini, jure žabu, i sve to slikaju)? E pa tako se ja osećam, i gore, od kada sam dobio ovaj aparat, a ima tome nepunih 48 sati.

Evo postavio sam i jednu galerijicu sa slikama od jutros.

Puna automatika podrazumeva samo klik; blic se sam otvara ukoliko treba, osetljivost senzora (pandan ISO vrednostima kod filma) se postavi na neku vrednost između 100 i 800 (u creative režimu max. ISO je 1600, i čak i pri toj vrednosti je nivo prljavštine, noisea, minimalan). Tu su i auto programi - portret (širi blendu čime dobija malu dubinsku oštrinu i zamagljenje pozadine), landscape (infinite focus), sport (kratke ekspozicije, visoke ISO vrednosti), noćni snimak itd.

Ovo je lepo, ali ono što je zaista super je način na koji se radi sa prioritetnom blendom i prior. ekspozicijom. Jednostavno, ukoliko želim određenu dužinu ekspozicije (Tv mod, time value), i ako aparat predlaže neku nižu/višu vrednost, okrećem točkić dok se brojka ne dovede u red. Blendu sam podešava, a sve prema zadatoj osetljivosti. Isto je i sa prioritetnom blendom (Av mod, aperture value), a mnogo lepa stvar je i A-DEP (automatska dubina polja, depth of field), gde recimo imam dva 'objekta' (pogledajte na ovim slikama primer sa Larom i Sofijom, koje su u dva različita plana) - kamera će tako uskladiti vrednosti parametara da opseg oštrog bude od prvog do zadnjeg objekta.

U viewfinderu se prikazuje sedam tačaka za automatsko izoštravanje, i može se birati pozicija ili se prepustiti aparatu da bira (pogledajte recimo sliku u kojoj je u prvom planu, levo, drveni visuljak iznad šanka, a u dnu se vide vrata sa lepljenim vitražom. Tu sam izabrao ovu levu tačku, oštro je ono sa čime se ona poklopila).

A sve ovo šljaka jako brzo i jednostavno jer su ljudi iz Canona očigledno usavršili do perverzije dizajn tela aparata i raspored komandi u obliku točkića, dugmića, strelica. Sve te prečice na poleđini aparata su zgodne i logične i zaista je prava milina koristiti ga.

Ovo pitanje me muči još odavno, sve zaboravljam da se raspitam: zašto se na italijanskoj TV ovi što prezentuju vremensku prognozu pojavljuju uniformisani? U čemu je štos? Jel' se kod njih tom meteorologijom bavi neka vojna struktura, ili šta?

Sinoć sam otišao do Sofronića da se malo družimo, i kad sam se vraćao, opušten, negde oko 23.00, padne mi na pamet odlična ideja: da sednem u kola i da se malo provozam. Otvorim prozor do pola, pojačam radio, ubacim u treću i krstarim po ataru sela Petnica, Beleg i Valjevo. Da li sam video živog čoveka za tih 45 minuta, nisam baš siguran. Ali prijalo mi je.

Kad sam stigao kući shvatio sam da sam malo pripit i da me boli glava.

The EOS 350D/Digital Rebel XT is targeted at advanced amateur/amateur photographers who want the flexibility/capability of an SLR but don't want to completely give up the "wow" features and ease of use of point & shoot digital cameras. The camera provides entrance to the Canon EF lens system, but retains the ability to function like a point & shoot digicam. For shooters who’ve been waiting for entry level dSLR prices and features/capabilities to come together – the Canon EOS 350D/Digital Rebel XT may be the tipping point, now may be the best time ever to buy an entry level dSLR.

IMA!!! Ima nešto novo, rodio se Pavle Ranković! Juče, petog petog dve hiljade pete. Ja sam mu tata, a mama mu je Sofijina mama, a moja žena, Ksenija. Ja sam takođe i tata od Sofije. Tako da nas četvoro činimo jednu porodicu. U kojoj su troje Ranković, a jedno Stojić - Ranković... Tako to.

Večeras na tekilu, ko god hoće. I naravno sve ostalo - rakija iz srpskih šljivika, pivo iz Ajhingerove pivare, vino iz Španije. C'mon!

UPDATE 1: I cupi kiflice!

E, ovaj čovek mi je često na pameti. To je naš pilot koji onomad pogibe iznad Valjeva, 4. maja 1999. godine.

Sećam tog događaja i sve mi je neverovatnije i tužnije da se to stvarno zbilo. Brujanje aviona, pet, deset, petnaest minuta. Onda prasak od ispaljenog projektila, nedugo zatim eksplozija, i odjednom svi vidimo zapaljene delove letelice koji padaju malo jugoistočno od centra grada.

Kakva je euforija zavladala na ulicama! Kad realno pogledaš, male su bile šanse da naš pobedi, ali u tom trenutku svi su bili ubeđeni da je pogođen NATO avion. Valjda od frustracije koja se skupljala. Power of denial...

Tako smo svi bili ushićeni, jedno pola sata i na VTV-u se vrteo snimak događaja, a onda se saznalo da se radi o našem čoveku. Toliko. Pokisli, ljudi su se ućutali i vratili poslovičnoj nezainteresovanosti. Šta im je i trebalo da se uzbuđuju, nije to njihova stvar!

I eto ja, posle šest godina, sklapam sliku o tom čoveku, i ne mogu da ne kažem da je pukovnik Pavlović moj lični the hero, i ako sam naravno na dijametralno suprotnoj strani od svih koji su nas do rata doveli.

Kako da objasnim to? Njegova žrtva je možda uzaludna, ali duboko simbolična; poruka nama, a ne njima (jer oni su mašina, a mi bi trebalo da pokušavamo da budemo ljudi, samo nam nešto loše ide). Mogu da razumem da je ponekad, ponekome, ko je doveden u situaciju na koju ne može da pristane, najispravnije rešenje da pobedi tako što će sve da izgubi.

Kao Telma i Luiz, doduše u filmu.

A ovo nije bio film, ovo se stvarno dogodilo.

Hristos vaskrse! Živeli praznici, posebno kad je ovako fino vreme.

Šta je sve do danas bilo? U petak smo ručali šarana kod roditelja i jeli salatu od celera i cvekle. Potom, dok smo se posle podne šetkali gradom, sretosmo Sandru i Janu koje nas pozvaše na žurku kod Matijaša. Tako smo uveče malo sedeli kod Sofronića, pa opušteno zapalili u Brđane na narečeni party. Bilo je super, mi svi ushićeni što smo posle čitave večnosti nazočni na pravoj žurci, sa sve tinejdžerkama, matorcima (ne mislim na nas, već na Đoku M, Lidžu...), mladim roditeljima, večitim neženjama, već sve što se može zamisliti. Doktor je uspeo da upozna nekog lika iz Loznice sa kojim smo se malo, kao, družili. Napolju.

Subota: Gradac, pa švrćkanje po gradu, onda posna pizza u Tre merliju. Potom kod nas gledanje košarke, slušanje KCRW radija iz Eleja (thanx to Serbia BroadBand cable internetu!), pijenje rakije iz Sankovića. Sve sa Čakijem i Ćukom (koje ovom prilikom srdačno pozdravljam). Izašlo se oko 23.00 i u grad, o da! U Bruci/Bagdad kafeu vrhunksa gužva, ok muzika (DJ Paša, pun važnosti), bavaria pivo u flajkama od 0,25l. Pišanje iza trafo stanice. Inače, kad u gradu vidiš Rakića životinju ili npr. Boboa, znaj da je praznik. U stvari, čim sam ja u gradu, znači da je praznik... whatever.

Nedelja: poseta manastiru Jovanja. Ahhh! Možda i najlepša crkvica u našem kraju, predivna porta, lepo raspoređene klupe. Podšišana travica, senke na beloj fasadi, stazica kroz grabovu šumu. Idealan prostor. Onda ručak kod roditelja, za aperitiv beherovka, ren iz Rušnja, pečenjce... spavanje, šetnja. U Bookvi izložba fotografija iz Šri Lanke.

Sutra? Pa, planirali smo odlazak do Ćelija, zapravo dole do eko-društva, kako li se već zove... šareno platno? Onda ručak kod Davidovića (tu su Miki i Sandra sa Julijom). Posle ćemo da vidimo. Možda se neko i porodi ovih dana...!