Žrtva

E, ovaj čovek mi je često na pameti. To je naš pilot koji onomad pogibe iznad Valjeva, 4. maja 1999. godine.

Sećam tog događaja i sve mi je neverovatnije i tužnije da se to stvarno zbilo. Brujanje aviona, pet, deset, petnaest minuta. Onda prasak od ispaljenog projektila, nedugo zatim eksplozija, i odjednom svi vidimo zapaljene delove letelice koji padaju malo jugoistočno od centra grada.

Kakva je euforija zavladala na ulicama! Kad realno pogledaš, male su bile šanse da naš pobedi, ali u tom trenutku svi su bili ubeđeni da je pogođen NATO avion. Valjda od frustracije koja se skupljala. Power of denial...

Tako smo svi bili ushićeni, jedno pola sata i na VTV-u se vrteo snimak događaja, a onda se saznalo da se radi o našem čoveku. Toliko. Pokisli, ljudi su se ućutali i vratili poslovičnoj nezainteresovanosti. Šta im je i trebalo da se uzbuđuju, nije to njihova stvar!

I eto ja, posle šest godina, sklapam sliku o tom čoveku, i ne mogu da ne kažem da je pukovnik Pavlović moj lični the hero, i ako sam naravno na dijametralno suprotnoj strani od svih koji su nas do rata doveli.

Kako da objasnim to? Njegova žrtva je možda uzaludna, ali duboko simbolična; poruka nama, a ne njima (jer oni su mašina, a mi bi trebalo da pokušavamo da budemo ljudi, samo nam nešto loše ide). Mogu da razumem da je ponekad, ponekome, ko je doveden u situaciju na koju ne može da pristane, najispravnije rešenje da pobedi tako što će sve da izgubi.

Kao Telma i Luiz, doduše u filmu.

A ovo nije bio film, ovo se stvarno dogodilo.