junij 2005 Archives

Moja klasična subotnja maštarija: osvanuo je lep, sunčan dan. Ja, mršav, pun energije, izađem u jutarnju šetnju/vožnju bicikla. Pogledam u pravcu naših planina, zaustavim pogled na primer na Medvedniku, i kažem: onamo!

Sednemo u terensko vozilo i lagano jezdimo kvalitetnom asfaltnom podlogom, sa vetrom u kosi. Kupamo se na malopoznatim virovima, pečemo povrćke i pečurke na roštilju, ja stavljam svoj panoramski objektiv... Srećemo gomilu zadovoljnog, raznovrsnog sveta raznih generacija, menjamo planove u trenutku i odlučujemo se za novu avanturu, i tako redom, i tako...

16.40, ja još nisam privirio napolje. Ni Sofija, ni Ksenija, ni Pavle. Dan je savršen. Zašto li smo takvi smorovi? Odosmo na bazen.

Sinoćni izlazak u grad za mene se završio u velikom stilu: kao na žurci u novom stanu kod Naci Žu, na primer. Bilo je potrebno da se kola parkiraju do mog stola ispred Šervuda, da nekako ubauljam unutra i kako znam i umem dođem do trećeg sprata. Laknulo mi je tek kad sam se ispružio na garnituri.

Ništa strašno, dough. Veče je zapravo bilo fantastično, a atmosfera u gradu retko pozitivna. Poklopilo se da je to bio poslednji dan škole, zatim nekoliko matura u prostorima u downtownu, u Grandu na primer (novouspostavljena tradicija da se ispred hotela okupljaju mame, tekte, braća i sestre i da gledaju kako su se maturanti sredili i kako se vesele meni je jako simpatična, priznajem), temperatura ne ispod 25 stepeni, sve prepuno. Zaista lepo. Voleo bih da sam imao stativ i kameru da malo fotografišem svu tu živopisnost.

Danas je žurka kod Jane Sofronić, na krovnoj terasi. Pre toga Sofija i ja idemo da istražujemo nešto, verovatno Gradac.

Dok društvo razmenjuje utiske sa koncerta Kraftwerka, mi roditelji imamo svojih briga. Ponekad, kao danas, baš nije jednostavno.

Vodili smo Pavla da izvadi krv iz prsta, pošto je doktorka na otpustu iz porodilišta - pre mesec dana - zakazala pregled za prekosutra, jer je ona zaključila da je imao neku infekciju. I šta, krvna slika loša, hemoglobin sto, povišeni eritrociti i sl. Ksenija počne da plače i ubaci i mene u frku, i mi se tu lepo uspaničimo. Počne zivkanje telefonima, a ja u međuvremenu odem biciklom do Ksenijine pravnice da uzmem Pavlovu zdravstvenu knjižicu koja je upravo ustanovljena. Kad sam se vratio, ona je već iscimala pola bolnice i imali smo zakazano kod neke druge doktorke na dečjem odeljenju, termin: odmah!

Odjurimo kolima sve kroz žuto i uz puno korišćenje sirene i kočnica, naravno i moje obilato psovanje, uletimo u bolnički krug, nađemo zgradu dečjeg i upadamo kod doktorke.

Ona nam prvo kaže da sačekamo malo u hodniku dok nešto ne završi, a kad nas je pozvala, smireno nas je upitala "I, zbog čega ta panika?" Mi joj lepo objasnimo ceo slučaj.

I evo šta nam je rekla: dete u drugom mesecu života ulazi u fiziološku malokrvnost jer gubi gvožđe koje je uzimalo od majke, a način ishrane mu ga ne nadoknađuje u dovoljnoj meri. I mnogo niže vrednosti su normalne, kaže. Za eritrocite nešto slično, i još je napomenula da referentne vrednosti koje važe za odrasle ljude baš nikako ne važe za bebe. Šta više, novorođenčadi se kontroliše krvna slika tek posle napunjenih šest meseci!

Sad, šta je ta doktorka na otpustu mislila i koji su njeni stavovi, mi ne znamo. Neka Ksenijina cimerka iz porodilišta joj je u poverenju rekla da je ta paničarka i navela joj nekoliko ljudi koje je ubacila u frku iz mesta.

Što reče ova danas, kod dece se ne gledaju rezultati nego kako se ona ponašaju i napreduju, a to je sve baš kako treba.

A sve ovo desilo se za nepunih sat vremena, od pola jedan do pola dva.

Neko je pomenuo Kraftwerk?

Je li, ko su ti "ljudi"? Ko su ti "ljudi" što su sistematski streljali izbeglice iz Srebrenice? Danima, puno radno vreme, ponekad do duboko u noć? Gde žive ti ljudi? Mora da ih ima puno, barem nekoliko stotina, koji su u tome učestvovali. Verovatno i više hiljada vojnika.

Ej, gde su ti ljudi, imaju li porodice, i šta očekuju za svoju decu, žene, braću, sestre i roditelje? Mislim, sa kojim pravom? Da li se neko od tih "ljudi" možda kaje?

Šta su uradili, šta su samo uradili...

Vratio sam se iz Praga, kola su me čekala kod Markića u Beogradu, pa sam opušteno odjezdio kući. Beba je bezpogovorno porasla, Sofijina frizura turned out to be just coooool, gospođa je dobila logoreju kad sam se pojavio :). Promuvali smo se i po gradu predveče i videli standardno poslepodnevno društvo koje visi oko Desanke.

Stigao je i kum iz Amerike! Posle (ne)gledanja jalovog fudbala i pijenja rakije otišlo je nas nekoliko u noćni provod. Pošto sam u Pragu od prošle nedelje pa do ovog petka bio omamljen svako veče i ostajao do kasno u lokalnoj birtiji ili u downtownu sa svim ovim internacionalnim društvom, a i pošto se tamo pije, ehhh! dobro pivo, nisam baš bio previše furious oko sinoćnjeg izlaska, bla bla, šta ovo pišem?

Hteo sam da kažem ovo: videh kod Organizma spisak učesnika na Pepsi Sziget festu, i već se dogovaram sa Nešom da njegovim novim kolima odemo na koncert Franz Ferdinanda. Zašto koji moj ne dolaze u Novi Sad?

Još nešto, startovao sam fotoblog. Tu ću stavljati tek po neku sliku malo većih dimenzija, pa nek se polako pravi neka galerijica.

I još još nešto - kako se na mađarskom tačno kaže 'živeli'? Ege šegedre Egešegedre? Orga, pomagaj.

I još još još nešto: sad sam gledao na MTVu neku čudnu emisiju, ili je to bilo nekoliko emisija, stvarno nisam shvatio, uglavnom, taj jedan mlađi lik je napravio reportažu iz Beograda i guess what - baš je dobro izgledalo. Kao, noćni život, razgovor sa blagoglagoljivim Džajls Pitersonom, clubberima, nekom opakom pič, ups, ženkom. Ta reportaža kao i veza exita i MTVa nekako je povezana sa serijalom o sex traffickingu, a ima i ovaj sajt: www.mtvexit.org.

(Ali, šta je za nas sex trafficking kad imamo ova čudovišta što ponižavaju i ubijaju maloletnike i pride vole i da se snimaju. Mnogo me je to izbacilo iz ravnoteže. Jednostavno ne mogu da shvatim i da spakujem bilo gde.)