julij 2005 Archives

Prethodnih sedam dana bio sam home alone, i, šta: bilo mi je dosadno. Mislim, nije da nisam imao i znao šta da radim, nego, izostala su uzbuđenja, zanimljive situacije i sl. Tek juče smo uspeli organizovano da odemo na Gradac i u velikom stilu pobedimo pretećih skoro 40 stepeni C. Slike? Ovde su.

Mmm, da: desila mi se čudna stvar sa kolima kad sam se vraćao iz Beograda pre koji dan - eksplodirala mi je unutrašnja guma, pocepala se spoljašnja, otpao deo felne, oko rupe za ventil. Vozio sam na tzv. kurtonki od Vidikovca do Valjeva i bio uzročnik velike gužve na Ibarskoj magistrali, jer nisam smeo brže od 50-60 km/h. Sutradan sam smišljao gde da nađem novu felnu za Tempru, jer to je problem, na kraju se obratim vulkanizeru, odemo do kazandžije, oni tu izlupaju parče lima, zavare ga, probuše rupu za ventil, ja kupim dve gume za pozadi i mnogo brže i jednostavnije no što sam mislio rešim tu nezgodnu situaciju.

Ehm,

čudno mi je što ću ovo da kažem, ali: Podgorica rules!

O čemu se radi? U petak pos'podne krenemo K. i ja u Podgoricu, sa zaustavljanjem na Zlatiboru, u restoranu Mačkat. Pojedemo skoro kilo jagnjetine (ovo stvarno zvuči prosto, ali nekako je normalno kad se nađeš u tom kontekstu putovanje - planina - glad. Čak iako je takva klopa potpuno nezaslužena: koliko kalorija treba da potrošiš i na kakav način, da bi to bio odmeren obrok za nadoknadu izgubljene energije? Whatever; pojeli smo to i zadovoljno nastavili dalje).

U Podgoricu stižemo malo pre ponoći, nalazimo se sa našim domaćinom, sedamo u baštu jednog od kafića u tom njihovom centru. Toplo (dvadesetpetšest), miriše na more, piri neki blagotvorni povetarac, (dakle vremenski uslovi kakvi se kod nas u to doba noći nisu poklopili godinama; ništa pulover, ništa lagana jaknica). Ta ulica mu dođe kao neki korzo, devojke šetaju, muškarci sede i gledaju. Ne malo me iznenadilo koliko sjajnih riba ima! Ne, zaista, svaka čast. Nismo pričali ni sa jednom, samo smo sedeli i pili pivo, i prijalo mi je, kao što bi mi prijala projekcija nekog laganog filmića u otvorenom bioskopu. Posle smo još malo sedeli na tersai tog hotela u kom smo odseli, neki privatni natripovani mali hotel kod bus i žel stanice. Mnogo prijatna noć.

E da, videli smo taj most što ga otvoriše pre koji dan, na Dan državnosti: super izgleda. Viseći je, u smislu kablova okačenih o jedan centralni nosač. Lepo je osvetljen, u samom je centru, i kolone ljudi ga prelaze i tripuju se kako su moderni i uspešni. Zapravo, svi koje smo videli/čuli, pročitali i osetili, u tom su nekom poletnom fazonu, osobito zbog tunela koji je otvoren isti dan, a koji put do mora skraćuje za skoro 30 kilometara, što znači da se sada na plaži može biti pola sata posle polaska iz Podgorice. Tunel je, ono, evropski u najboljem smislu te reči: ventiliran, po svim propisima i to. I stvarno, velika je to stvar. Bravo.

Sutradan smo nekako ustali i otišli kod naših poslovnih partnera, ja sam obučio devojčice da održavaju novi sajt, a potom smo otišli u italijanski restoran na ručak (već je tri-četiri popodne). Predjelo (mocarela, pršuta, neke palačinkice od patlidžana i povrća, mmmmmmmm), glavno jelo tri vrste paste (jedna ljuta, jedna slatkasta, jedna arabiata), tiramisu, espreso, prošlo 18.00 sati, sedamo u kola, palimo nazad u Srbiju. Kući sam stigao u 1.00 posle ponoći, još uvek sit, pripit od prethodne noći, osvežen prijatnim vremenom i vizuelnim mesnatim zanimacijama...

Pih, i nisam se nešto proveo. Prvo smo se smorili na granici, međ' Turcima (nemam ništa protiv njih, nego nama tu nije bilo mesto, mi smo poslovni ljudi, ne neki gastosi... a bili smo prinuđeni da čekamo preko tri sata). Zato smo zakasnili u Skoplje, tako da ništa nismo radili taj dan, samo išli na večeru/pijanku.

Sutradan smo se uz zaglavljivanja lifta popeli na XVII sprat, ja održao tu obuku, malo fotografisao, i onda nazad kući.

Evo nekih slika:

Ovo je pogled kroz prozor hotelske sobe; hotel je, naime, u okviru kompleksa zatvorenog olimpijskog bazena, pa se nekako odatle izlazi na ovu terasu.

Pogled kroz prozor redakcije. Zapaziti ogroman krst na brdu iznad grada

Konačno, pogled sa krovne terase na XVII spratu.

Ova stvarčica - šta god da zapravo jeste - u mojoj uobrazilji pretvara se u objekat koji vraća najdivnije dečačke maštarije. Odlično se sećam tog popdneva, par dana pred polazak na more, tamo neke rane osamdesete: već potpuno u tripu letovanja, zamišljam kako sam par dana pre mame i tate sa izmišljenim drugom krenuo biciklom na more (!). Skoro da sastavljam poruku mami, u kojoj joj kažem da se ne brine, da smo sve spakovali, i onda detaljno nabrajam: koliko majica/čarapa, koliko tačno sardina (koje sam obožavao, valjda zato što mi ih nisu baš davali ), gde sam sve to stavio (a stavio sam onako kako su to radili evropski motoristi koji su tih godina bili tako mnogobrojni na putevima ka obali, dakle - u kožne bisage po celoj konstrukciji bicikle). Zaključujem pismo tako što zakazujem sastanak na određenom mestu, u određeno vreme.

Whatever. I danas me ova sličica inspiriše, eh da. Produženi vikend na bicikli, spavanje u prirodi, sve što se poželeti može.

Nego, sutra odoh na jug: Kruševac, Vranje, Skoplje. U Kruševcu i Skoplju dižemo novozavršene sajtove, u Vranju spavamo sutra jer je taj hotel u Skoplju zauzet, a Hyatt neće da nam refundirju naši. Prekosutra spavamo u Makedoniji, dough.

Večernji izlazak u Vranju sa našim starim prijateljima je uvek prijatan, zabavan, i bolan po organizam (moj organizam, ne Organizam). Ja kao aperitiv pijem mastiku, uz obrok mislim da ću Efes točeni, a posle može i neka loza. U Skoplju svakako Stara žolta, mmm, i skopsko.

Pih, kao da je hrana/piće najvažnije. Nosim i svoj Digital Rebel XT, pa ću malo da se potrudim oko fotografisanja. Stativ mi je kum odneo u Grčku, pička jedna. A ova agencija u Skoplju nam je na - čini mi se - desetom spratu, vidi se cela prestonica.

Srdačno vas pozdravlja
Baron Ranković from Sanković

Jučerašnji serijal koncerata "Live 8" na najbolji način nam je upotpunio dan, kad je već vreme bilo katastrofa (ni danas nije ništa bolje), pa se nije moglo napolje. (Mislim, ja bih i mogao - kad je tako šugavo, najpametnije je izaći u šetnju po prirodi sa fotoaparatom, boje su drugačije, ekspozicije duže, javljaju se refleksije... zanimljive stvari sve u svemu)

Koncentrisao bih se ne na izvođače (koji su nam redom bili zbog ovoga ili onoga interesantni, makar bila to i Maraja Keri) već na ceo događaj iz ugla jednog posetioca.

U poslednjih mesec dana pročitao sam nekoliko gnevnih izveštaja sa beogradskih koncerata (KW, JK, BD) - stravična gužva, užasan zvuk, paranoja na ulazu/izlazu... Sve što treba da ti se smuči i najbolji nastup.

A kako je juče bilo u Londonu? 2-3m2 po posetiocu, čak i sasvim napred; desetak ogromnih screenova za one sa jeftinijim ulaznicama; milijardu hemijskih WCa (video sam šemu na BBCu), šankovi lako dostupni... Ozvučenje... da li je to igde više problem osim u Beogradu? Osvetljenje, vizuelni efekti - ništa preterano, ipak atraktivno, efektno.

Kako bih se ja tu proveo? Savršeno! Lepo se obučem, namirišem, razgibam, spakujem neophodne sitnice, i odem. Kad ti se nešto pije, najnormalnije odeš do šanka i kupiš; kad ti se ide u WC, samo odeš, bez ikakve posebne organizacije. Kad se umoriš, izađeš na stranu i prilegneš na travicu u Hajd parku...