avgust 2005 Archives

U Klincima, živopisnom selu nadomak Valjeva, po peti put je održan letnji zabavno - edukativni festival Klincijada 05, korespondirajući tako sa najvećim muzičkim festivalom u ovom delu Evrope, Exitom 05.

Od ranih popodnevnih sati okupljali su se veseli mladi iz svih krajeva Valjeva, poneko čak i van granica naše opštine, iz Novog Sada, Lazarevca i Beograda. Posle uspele degustacije dvadesetogodišnje stomaklije, Kikoman i ovaj Srbin što potpisuje redove što čitate odoše idući ćuteći i založiše vatru. Nad žarom su se uskoro počeli rumeneti i smenjivati raznorazne mesno-povrćne kombinacije.

U međuvremenu, Amon Tobin je podgrevao ionako veselu atmosferu; zapaženi su i prvi njišući kukovi. Cvetni žbunići, dostugnuće višegodišnjeg truda mame od Doktora Pića (efendi Harvardlije, Kahe Harvardze, kako ga sve već ne zovu!) bili su scenografija za maštovite igre rastrčalih i već mnogobrojnih poletaraca.

Tople šerpe pune đakonija sa roštilja iznete su na sto, u tom stiže i dugo očekivani Bacardi, Naci Lu žonglirajući spretno flašama, braon šećerom i sodom uskoro nas posluži ovosezonskim hitom - mohitom (mojito). Tamo, u najdubljoj senci srpskog trema, dva para ruku se bore sa jednom istrešenom cigarom (ne beše papirića). Nekoliko beba na smenu spava u sobici na zapadnom kraju kuće. Baked feta kao poslastica za kraj rada roštilja, i tri kg sitnih kolača od lokalne mađioničarke, pa šta više?

Večernji deo ovogodišnje Klincijade upotpunilo je prirodni fenomen, grmljavina, i prateće sevanje. Sumnjičaviji misle da je sevanje izazivaju amerikanci, kako bi nas kao blicem osvetlili i slikali. Kakogod, neka slikaju. Ovde smo inače proveli i dva meseca bombardovanja, i ništa nam nije falilo, čak naprotiv! Da nije neukusno, moglo bi se reći - the best spring of our lifes. Kupanje na petničkom jezeru još od aprila, lude žurke, šetnje, basket sa lokalnom ekipom iz Žabara, dokolica, a u isto vreme - survival.

Nego, pada mrak, okruženje se od pitomog sela pretvara u spooky nedođiju, a ekipa zadužena za puštanje muzike šamara po sadašnjim i nekadašnjim favourites. Trem je diskać, dnevna soba bioskop, i tako. Svako je našao ponešto za sebe.

Na kraju, trebalo je u onom mraku okrenuti kola i iskobeljati se iz gustog mraka, onako omamljen. Lično sam vozio maksimalnom brzinom od 35 km/h, pretpostavljam i ostali. Ali, ovo nije bio kraj! Istuširani i lepo sređeni, eto nas u gradu, na nastavku druženja. Lep, ispunjen dan, dosta lepih slika... moje su ovde, La Larine ovde, Harvardlijine ovde, Tchuckyijeve ovde. I jedna grupna, za kraj.

Oh my,

sutra - palindža za Prag. Krećem ujutru za Bgd, ostavljam kola Markiću, standardno. Ovog puta strpali su nas u Penzion PATANKA, Patanka street no. 4, Prague 6. (http://www.patanka.cz/). Znam taj kraj, tu je blizu Baba/Podbaba/Nadbaba, ono werkbund naselje koje sam obilazio u martu. Sjebano je to što do offica moramo da hodamo uzbrdo jedno 15 minuta da bi stigli do busa, pa onda jos nekih 10ak minuta vožnje stotrijeskecom.

Pokušaću ovog puta da nagovorim sebe i Žozu da odemo do TV tornja, ne zbog tornja (doduše...!), već zbog priče koju sam čuo o tom kraju od Sebastijana - brojne pivnice pune mladog sveta, vesela atmosfera, legalno konzumiranje smolaste biljke, lud provod! Seb je lik iz istočnog Berlina sa dva ogromna kera koji mu dođu kao sastavni deo tela, znači, kad izlazi, izlazi sa njima, kad putuje, kad spava,... skroz bu-ya. Whatever.

Vreme u Pragu je kao i ovde, i biće tako do daljnjeg. Ja se vraćam u nedelju, pa ono...

Naletim jutros na zanimljivu priču o dvojici koji su kao potpuni anonimusi u poslu izdali ovaj poster Fare Fosit i, em se oni obogatiše i postaše selebritis sami za sebe, em Farina karijera ima mnogo da zahvali ovoj vrsti promocije.

It may be the most famous pinup poster of all time. Farrah Fawcett's smile is a row of impossibly white teeth so perfectly aligned they look machine-made, her hair a windblown blond tangle that swallows her slender hand.

This was more than just a poster; it was an icon of its era, the image that crystallized the carefree sexuality of the anything-goes '70s.

Ali, šta biva: dvojica potpuno propadaju zbog kasnijih loših poslovnih odluka. Nisam baš upoznat sa Farinom karijerom, ali izgleda da je i ona imala loših perioda.

But while the image proved enduring, success did not. Farrah, of course, would eventually meet the fate of all aging beauties and become a fallen star, fodder for tabloids and rubbernecking snarks. The Trikilis brothers fared no better. They frittered away their fortune on bad business decisions and expensive lawsuits. It would cost them their business, their homes, and eventually, each other.

Imaju moji roditelji Filmsku enciklopediju sa kraja osamdesetih, iz vremena kad je naša bivša zemlja bila jedna od jačih enciklopedističkih sila. E, voleo sam da je listam i čitam. Posebno su mi te sedamdesete delovale kao neko herojsko doba, ne bih se baš upuštao u obrazlaganje zašto, eto tako, privlačno mi je.

Dok sam još razmišljao u takvim instancama (a to nije bilo tako davno) najdivnije dve žene bile su mi Ketrin Denev i Brižit Bardo. Užasno su mi se sviđale. Da sam morao da odgovaram na pitanje 'naj žena' ili 'omiljena poznata ličnost', znao bih šta bih rekao. Sad? Nemam pojma. Ništa me ne uzbuđuje. Sve mi je onako, nebitno. A to je baš bezveze. Ovo jurcanje za poslom, zarađivanje, manjak vremena za sanjarenje, potpuna zaokupljenost svakodnevicom, to je prokleto glupo i besmisleno. Eto, čak ni znak uzvika neću staviti. Samo tri tačke...