Klincijada 05

U Klincima, živopisnom selu nadomak Valjeva, po peti put je održan letnji zabavno - edukativni festival Klincijada 05, korespondirajući tako sa najvećim muzičkim festivalom u ovom delu Evrope, Exitom 05.

Od ranih popodnevnih sati okupljali su se veseli mladi iz svih krajeva Valjeva, poneko čak i van granica naše opštine, iz Novog Sada, Lazarevca i Beograda. Posle uspele degustacije dvadesetogodišnje stomaklije, Kikoman i ovaj Srbin što potpisuje redove što čitate odoše idući ćuteći i založiše vatru. Nad žarom su se uskoro počeli rumeneti i smenjivati raznorazne mesno-povrćne kombinacije.

U međuvremenu, Amon Tobin je podgrevao ionako veselu atmosferu; zapaženi su i prvi njišući kukovi. Cvetni žbunići, dostugnuće višegodišnjeg truda mame od Doktora Pića (efendi Harvardlije, Kahe Harvardze, kako ga sve već ne zovu!) bili su scenografija za maštovite igre rastrčalih i već mnogobrojnih poletaraca.

Tople šerpe pune đakonija sa roštilja iznete su na sto, u tom stiže i dugo očekivani Bacardi, Naci Lu žonglirajući spretno flašama, braon šećerom i sodom uskoro nas posluži ovosezonskim hitom - mohitom (mojito). Tamo, u najdubljoj senci srpskog trema, dva para ruku se bore sa jednom istrešenom cigarom (ne beše papirića). Nekoliko beba na smenu spava u sobici na zapadnom kraju kuće. Baked feta kao poslastica za kraj rada roštilja, i tri kg sitnih kolača od lokalne mađioničarke, pa šta više?

Večernji deo ovogodišnje Klincijade upotpunilo je prirodni fenomen, grmljavina, i prateće sevanje. Sumnjičaviji misle da je sevanje izazivaju amerikanci, kako bi nas kao blicem osvetlili i slikali. Kakogod, neka slikaju. Ovde smo inače proveli i dva meseca bombardovanja, i ništa nam nije falilo, čak naprotiv! Da nije neukusno, moglo bi se reći - the best spring of our lifes. Kupanje na petničkom jezeru još od aprila, lude žurke, šetnje, basket sa lokalnom ekipom iz Žabara, dokolica, a u isto vreme - survival.

Nego, pada mrak, okruženje se od pitomog sela pretvara u spooky nedođiju, a ekipa zadužena za puštanje muzike šamara po sadašnjim i nekadašnjim favourites. Trem je diskać, dnevna soba bioskop, i tako. Svako je našao ponešto za sebe.

Na kraju, trebalo je u onom mraku okrenuti kola i iskobeljati se iz gustog mraka, onako omamljen. Lično sam vozio maksimalnom brzinom od 35 km/h, pretpostavljam i ostali. Ali, ovo nije bio kraj! Istuširani i lepo sređeni, eto nas u gradu, na nastavku druženja. Lep, ispunjen dan, dosta lepih slika... moje su ovde, La Larine ovde, Harvardlijine ovde, Tchuckyijeve ovde. I jedna grupna, za kraj.