november 2005 Archives

Subota, oko osam. Budan već više od sat vremena. Odlazim po hleb i novine. Iznenađenje: "Пекара не ради до 5. децембра". Šta bre mamu vam jeeebem...!? Milun izgleda otišao u Kortinu. D'Ampeco. Ništa od vrućeg hleba.

Odguzeljam do onog što vozi Tuarega, uzmem jednu veknicu sa kukuruzom, i jednu kao crnu sa raznim semenkama. Svi zajedno se potom za doručkom iznenadimo kvalitetom ova dva proizvoda, utešeni zbog Milunovog nenadanog hedonističkog poteza koji nas je umalo koštao jutarnjeg stresa.

Onda se Sofija i ja polako spremamo za odlazak na Medvednik. U Domu ćemo jesti jagu, nosimo sanke, full opremu za sneg, preobuku. Pokupio nas je Mića g'din Matić Espaceom svog tasta. Koliko mesta, koliko različitih opcija, kombi je savršeno rešenje za porodicu!

Osim što sam okupljenu decu snimao kamerom, stigao sam da se malo i podnapijem; pojavila se odnekud neka mnogo fina rakija, i ja sam drmnuo nekoliko čašica. Jagu smo pojeli (i gibu! i vruću lepinju! i kozji sir i kajmak!), još malo se izigrali, pa onda nazad kući tim novim nazovi putem, koji je i bio povod za ovo okupljanje. Par minuta iznimne lepote: popodnevno sunce obasjava udaljene proplanke koji se od silnog otopljenog snega presijavaju kao da su zlatni. Nigde izmaglice, nigde smoga, visibility kakav se retko viđa.

Uveče smo odgledali Love Actually, svideo nam se. Zatim sam uzeo "Kandže" i čitao skoro do 2 iza ponoći, a 18 sati kasnije iznervirao me tupav kraj te inače zanimljive knjige koja me je nabila neočekivanom količinom energije. Zato smo Ksenija, Sofija i ja pustili ciganjsku muziku (Taraf de Haïdouks) i skakali i svirali tam-tam i neke zvečke. Pavle se za to vreme oduševljavao za njega nemerljivo velikom žutom loptom na koju deca inače sednu i skaču odbijajući se od zemlje.

Desila se još jedna zanimljiva stvar: na gajbu kod matoraca upala je ekipa u sledećem sastavu: Ljuba D, Zaviša i njegova žena. Deda nas je pozvao da se pozdravimo, Sofija je bila po običaju jogunasta, ali se odobrovoljila kad je čiča Zaviša odnekud izvukao dvojnice i zasvirao neki tradicional. Posle pet minuta mogli ste videti istu tu nevaljalicu kako sedi kod novog junaka u krilima.

Ja sam se potpuno uklopio u društvo - dali su mi čašicu da pijem rakiju koju smo kolektivno pre par nedelja kupili od istog tog Zaviše sa Jakšenca. Popih jednu, popih drugu, ali sa ovim matorcima nema šale, nemoš ih pratiti! A šta ću pijan u podne? Posle još par odfrulanih pesama pozdravismo se sa Sankovčanima i pobegosmo.

Od sutra sam na postu, zato smo za večeru dobili neku francusko-srpsku alpsko-šumadijsku varijantu pizze. Pozdrav čokolado, pozdrav šnicle, krmenadle, zbogom kajmače, sjenički i buđavi sire iz Maxi marketa, doviđenja jogurte, jajca, doviđenja kolači. Zdravo kaćoperke iz Morave, skuše i krkuše, zdravo rižoto od morskih plodova, tune i ine konzerve, pozdrav za medeno srce, bonžitu, dobrodošle sve vrste salata od šećerca, i paprike sa renom.

Nije ova slika baš neka ilustracija današnjeg provoda, nego mi se uklapa sa prethodnim postom i slikom one naše kuće u selu. Pa jel da?

Uglavnom, priča se po Valjevu već neko vreme o toj novoj ski stazi na Divčibarama. Neki kažu da se već postavlja 'četverosjedešnica', drugi da će ta žičara da opslužuje tri staze, zatim da ova nova završava na istom mestu gde i onaj Crni vrh (gadi mi se da kažem 'Kod Pepe'), i još svašta.

A šta smo mi danas videli? Prvo, mi - to smo La Lara, Red Sandra i ja. Danas - to je subota, 19. novembar. Videli, znači... Jebote!

Pa videli smo stazu, da, i staza u tom divčibarskom kontekstu ima poprilično impresivne dimenzije.

Prvo smo je ugledali penjući se ka Golupcu, a posle smo lepo otišli nekim putem i presekli je baš negde po polovini. Istina je da je trasa prokrčena, da ima zavidnu širinu, još upečatljiviju dužinu, ali je recimo istina i to da isečeno drveće još nije ni uklonjeno sa padine, a kamoli da se neka četverosjedešnica uopšte pravi. Zapravo, ne postoji ni put kojim bi se komotno došlo do staze (i sam put do Divčibara je diskutabilan sranje).

Međutim, sama činjenica da se na 30 i nešto kilometara od mog stana pravi ski centar me neizmerno veseli! Postaćemo vikend skijaši, moći ćemo zimu da prezimimo u Valjevu a da se ne osećamo prevarenim ili uskraćenim za nešto. Nije li to već jedan veliki korak napred?

Srećna nam slava! I još: Drpićima, Adžićima, Maleševićima, Stojićima i Čarnojevićima!

Neki ovu slavu zovu i Đur-đica, ali meni je to ružno; podseća me na reč điu-đica, što baš nikakve veze nema sa pravoslavnom tradicijom i Srbijom.

Danas me na poslu iznervirala jedna žena; kao, seljački joj je i novokomponovano to da je slava posna ako pada u sredu ili petak.

Šta je bre tu loše, ne shvatam. Prvo, posne slave su mi interesantne jer nisu uvek iste, i domaćinima daju prostora za eksperimentisanje. Prave se razne salate, slani rolati, riblje čorbe, pečene ribe, kolačići.

Neke domaćice imaju super recepte ze te posne salate. Jedne godine smo bili kod Čede i Ane, kakvih je tu perverzija bilo! Moram naravno pohvaliti i gospođu Milenu Davidović i njen tim, i preporučiti se za poziv i ove godine. (Bebece, evo nas!)

I, znači, pored takvog obilja opcija, neki kukaju kako ne vole posne slave. Ma hajte molim vas! Imaš ti neki drugi problem, ženska.

Mislim, ako je nešto lepo kod nas Srba, to su ti porodični rituali i otvoren odnos među ljudima. Izbacite sva preterivanja, sitne netrpeljivosti, frfljive priče o politici i smrad jeftinih cigara, i možda ćete prepoznati nešto ... lepo. I vredno. Nešto čemu inače treba jaka propagandna mašina kao što je Holivud ili irski lobi da bi stiglo do hladnih srca ovih dežurnih gunđala i negativaca.

Kuća na slici je naša, stara, tvrdo zidana, sa odžaklijom, jednom sobom i mlekarom. Nekad je bila centar zadruge. Ne zemljoradničke zadruge, već one najsitnije organizacione jedinice srpskog sela. Ovo plavo iznad je srpsko nebo, ovo zeleno srska trava, a drvo u konturi je, trebalo bi biti, jabuka.

Jedno mesto na planeti

Ko ima Google Earth, neka klikne na gornji link. Ko nema, neka odmah ode i instalira: ovde.

Google Earth je besplatan program koji prikazuje Zemlju u 3D okruženju sa mogućnošću zumiranja na gradove do neverovatnog nivoa (čak se za mnoge gradove u Americi i širom sveta radi o rezolucijama od pola metra. Do pre par godina ovakva tehnologija je bila dostupna samo agencijama od tri slova).

Evo recimo jedan screen-shot dole. Svi ćete prepoznati ovu divnu krivulju. Kažem, prikazi nekih gradova su daleko, daleko detaljniji od ovoga.

I ceo svet tako! Nije li to jedno pravo malo cudo?

Moguće je naravno pomerati ugao gledanja, pa se recimo spustiti na nivo od kilometar i po i leteti izmežu Povlena i Jablanika, kroz Bokokotorski zaliv par desetina metara iznad vode, pratiti kanjone koji počinju na Himalajima...

Ovo je samo najosnovnije što Google Earth nudi; postoje još i desetine layera koji se mogu uključivati/isključivati (administrativne granice, reke, područja gradova, putevi...), zatim imamo tu box 'Places', gde možeš da dodaješ lokacije i da onda letiš od jedne do druge (lansiraš se na 2000 km, kugla se rotira, onda pikiraš pravo na mesto koje si ranije označio!), pa onda povezivanje sa određenim bazama podataka (npr. trenutno je veliki deo Afrike pokriven National Geographics coverage-om), mogućnost preklapanja sa mapama, slikama, itd, itd...

Sofija jako voli da se zabavlja sa planetom. Toliko je recimo brzo zarotira da nam se oboma od samog gledanja zavrti u glavi. Pokazali smo dedi njegov kraj, on nije mogao da veruje.

Šta li će ova tehnologija raditi za koju godinu, pitam se.

ps. Za neke posebne lokacije postoji i prostorni prikaz izgrađene strukture. Pogledajte recimo ovo:

Ovaj, gledamo dodelu MTV nagrada u Lisabonu.

Jel se sećate vi uopšte kako ste se osećali one godine kad je na TV Košavi išao direktan prenos iste stvari, a dvoje 'mladih', 'pametnih', 'zaniljivih' bilo domaćin nama, српским гледаоцима.

Je'se sećate kako su zamucali kad su shvatili da je dobitnik Free Your Mind nagrade - radio B92?

Ceo dan su sa B92 diskretno podsećali slušaoce da gledaju prenos, ali tako da se Turci ne dosete (mislim, ni ja se nisam dosetio ;))

Eh! Kakava je to pobeda bila...!

Kao kad bi sada... pa ne znam, stvarno. Stvarno je bilo važno. A i protivnik je bio mnogo jasniji. Definisaniji.

Eto. Ovogodišnja predstava je dosta fino dizajnirana; pojavljuju se tu ledine sa umnoženim desetinama hiljada ljudi, razglasom na visokim stubovima, nizak horizont, blještavilo po simetrali horizonta, kao neko Sunce. Revolucionarno. Retro, konstruktivistički.

Free Your Mind 2005: Bob Geldof.

Hm, ovo je jedan snimak iz septembra. U Kotoru smo, i lepo nam je.

Pogledam kroz prozor sada, u realnom vremenu, i poželim da se brrrrrzo spakujemo i ponovo odemo negde gde je lepše, čistije, inspirativnije...

whatever dude, what-eva...!

By the way, ne pušim već danima, i malo sam prehlađen.

Update: video je promenjen, sada se u jednoj od glavnih muških uloga pojavljuje i gospodin Pavle! Problem je samo to što mi je na poslednjem kadru kamera pogrešno izoštrila pozadinu umesto prvog plana. Kriv sam jer sam glup i to shvatam, što mi se treba uzeti kao olakšavajuća okolnost.