januar 2006 Archives

Divčibare, šetnja. Rekao bi čovek - ništa posebno, sve sam to obišao sto puta. Od prvih dugih šetnji pod Olujićkinom komandom, pa sa mamama i tatama, onda sa istraživačima... pa bre, čak sam i na medenom mesecu ovde bio!

Meeeeđutim, kriju Divčibare još atrakcija. Vodopadi, jezera, kanjončići, vizure.

Juče smo prošli grebenom od vrha staze Crni vrh, preko Velikih pleća, pa se onda spustili do reke, pa uzvodno do pijace. Sve ukupno - četiri sata aktivnog pešačenja.

Tako šetajući došli smo i do podnožja nove ski staze. Čudan, skučen prostor, nije mi jasno gde misle da organizuju početak žice. Samo za red koji bi se formirao morao bi se rezervisati ceo platojčić, a gde su kafići sa terasama, a gde prodavnice, gde svi ti sitniji i krupniji sadržaji? Na kraju te male zaravni je potok, a odmah sa druge strane - brdo, pa nema gde da se eventualno širi ni grubim planiranjem terena (bagerisanjem).

Neko je, nadam se, o tome razmišljao kad je probijao stazu... Ja rešenje ne vidim bez silnih promena celog poteza od centra do ovog mesta.

Ima ova prostosrdačna devojčica u video klubu pored nas, i baš me je sinoć malo i nasmejala svojom jednostavnošću i, da kažem, uklopljenošću u okruženje.

Ulazi neka baba, a devojčica se sa njom raspričala kao sa nekom vršnjakinjom, te gde si, te šta ima, a kad se dotakoše hladnoće, mala izbaci sledeću mudrost: "Noćas će mačka i miš da spavaju zajedno". Strava! Strava!

Ovi hladni dani su doneli neku posebnu atmosferu u grad. Stanje je vanredno, u najmanju ruku. Nekako su svi ljubazniji. Jutros je recimo naš prozorski termometar pokazao -19 stepeni C, i kad mu se još oduzme dva do tri stepena koliko se greje od gubitka toplote kroz prozor, dođe se do ispod minus dvadeset. Jebeno! Toliko je hladno, da nam se aspirator zaledio (u tom delu gde dodiruje zid i gde je rupa za odvod).

Handheld, 50mm objektiv, 1600 ISO, 1.8 blenda nije način kako se slika u ovakvim svetlosnim uslovima. No, pošto nisam imao izbora, okinuo sam sa planom da u fotošopu probam neke radnje koje bi vodile u pravcu ovog dole primera (da, to je fotografija, slikana u sred dana, žešće fotošopovana):

Međutim, ne ide. Whatever.

Jedna neobavezna pos'podnevna šetnja ovekovečena je sa par slika. Posle šetnje - tiramisu u Tre merliju.

Moja omiljena pesma ovog vikenda: Wheel of fortune (izvodi Key Starr), jedna od tema iz L.A. confidential, koji se davao prošlog vikenda.

RedSandrovići počeli da slave samostalno! B-R-A-V-O! Crvenoj gospođi se još jednom izvinjavam što nisam mogao ni sarmu ni ništa, bilo je super. Bili smo i kod Tektona, impresivna postavka.

Još da je danas - kao što nije - ispalo neko iole lepše vreme, sad bismo bili blizu izvora Gradca. Ovako, evo nas kafenišemo i slušamo Lauryn Hill unplugged (anpladžid što neko reče).

Eto nas ponovo u gradu. Izdešavalo se dosta stvari: potpuno prejebanu Tempru ostavio sam kod glasovitog Jebeška, uzeo Alfu 164 od tasta i oduševio se mogućnostima šestocilindričnog benzinskog motora obogaćenog turbinom koja razvija 150 konja!

Odjezdili smo na Zlatar uz dosta povraćanja i nervoze, da bi se ispostavilo da hotel i nije baš neki, da je prepun poludelih osnovaca ornih da trče kroz hodnike do kasno uveče, te da temperatura sobe i ostatka enterijera ne prelazi petnaesti podeljak.

Sve se kako / tako rešilo već taj ili naredni dan - pubertetlijama i njihovim nastavnicama smo zapretili odmazdom (Dušica je birala reči, ja sam pominjao šutiranje po hodniku, gos'n Matić je u direktnom kontaktu sa decom odneo apsolutnu pobedu), grejanje je iz dana u dan bivalo sve bolje, tako da smo par puta koristili i oskudno osvetljeni bazen...

Vazduh na planini - fe-no-me-na-lan, sneg divan, suv, vizure zanimljive, sve-kako-treba. Deca se zarumenela, mi se (valjda) odmorili, na kraju se svi uželeli valjevske kolotečine i... eto nas kod kuće!

Isto pos'podne sedoh u Alfu da je vratim Dr. Stojiću, ali ostadoh u Palanci skoro 24 sata, čekajući da se podese nove bregaste, novi klip, ventili, pa onda lager, pa... uglavnom, par stotina evrića lakši ali sa 50% bržim moćnijim autom, postavih danas svetski rekord na relaciji Sm.Palanka - Valjevo: 1h 40min. Bravo Ljubo, postigao si nešto u životu!

(na slici: gospođa Ranković, kroz novi objektiv EF 50mm f/1.8 II)

I tako, prođe Nova godina, bliži se Božić, za koji dan idemo na zimovanje (Zlatar). Bilo se na Medvedniku, družilo se, auto prezupčio, iskrivili se ventili, prokletinje, naterao bih ga najradije niz neku liticu i podlo se smejući gledao kako se trulo govance raspada u paramparčad.

Moj novi fazon: uvek barem jedno otvoreno crno vino, pijucka se od ručka pa nadalje. Evo ga baš jedan prmerak Western Cellars serije, Cabernet Sauvignon, iz Kalifornije. Kao kontrast oskudno osvetljenom, maglovitom, vlažnom, surovom kontinentalnom danu dođe mu to lagano pitko vino sa bukeom obogaćenim vanilom.

A pred Novu godinu bio sam na svečanom ručku u Zemunu, u restoranu E.k.l.e.k.t.i.k.a. Predjeo sam sushi rolls, a onda file od halibuta. Desert: poširana kruška u sirupu od vanile. Sa prženim komadićima kore od pomorandže. Ako me neko pita, rekao bih: two thumbs up.