Javljam se samo da kažem ovima koji misle da imam frizuru kao Goran Bregović, da su opasni seljaci; to što je nekome prva asocijacija na kovrdžavu kosu - Brega, više govori o njima i o onome što na javnoj sceni primećuju i pamte.
Jer, moja frizura je u dlaku ista kao ona koju fura Valentino Rossi zvani The Doctor. Taj momak je - za neupućene - višestruki Moto Grand Prix svetski šampion.
Zato, pazi sledeći put kad me vidiš, a pomisliš na Bregu. Ti si jedan od njih! Jeb'o te, bre, Brega!
Evo baš gledam Beoviziju, pomešanih osećanja. (Misliiim, osećanja, jebote!) Kad smo se uključili, smenjivali su se neki mučenici, onda je voditeljski par Boda Ninković slash neka riba igrao slash pevao na poznate 'zabavnjačke' melodije, a utom i prepoznadosmo prvog izvođača, mislim da je bila ona pinkuša, pa onda ona baba, gadno mi da spominjem koja, a prikazala se i jedna zgodna mačka, narodna pevačica cajka (što bi rekli Rvati). Posle je bilo još nekih zanimljivih kreacija.
Sad čekamo glasanje. Kako bi bilo super kad bi napravili živa uključenja iz studija širom Srbije! Ali da ti što se javljaju iz raznih gradova moraju da budu opušteni, neformalni i da se ulaguju domaćici večeri, a pri tom da su pozicionirani negde u downtownu tako da se vidi kako je to tu... recimo u Svilajncu. "Dobro veče Svilajnac, kako su raspoređeni vaši glasovi?", a ono iza ovog što se javlja kulja neko blato. Ili se skupi čopor pasa lutalica. Ili skaču neka deca. Whatever.
Riba iz Svilajnca cvrkuće "Катр поан: Ана Бекута", publika maše balonima i zastavicama, u bekstejdžu već počelo šizenje/ludenje, free -flight-kamera pravi vratolomije između znojavih igračica... sve što podrazumeva jedna poštena Evrovizija, samo još prilagođena ludačkom kontekstu Srbije na početku XXI veka.
Kad sam već kod tih čudnih prikazanja, evo da se naglas prisetim jednog verovali.ili.net - opanak džinovskih dimenzija, sa čarapom/nogom negde do pola potkolenice, u makro planu. Posle par sekundi kadar se širi, vidimo ruke koje drže taj predivni suvenir. Da. To je Željko. Arkan. Ah, da, fudbalski stadion... Obilić igra u kupu UEFA. Protiv Atletika iz Madrida ili ko već beše. Dakle, Arkan poklanja ovaj tradicionalni simbol Srbije uvećan deset puta predsedniku gostujućeg kluba. Nedugo zatim na teren istrčavaju tigrići. Pravi tigrići, ne jugend neke paravojne formacije. Obilić naravno glatko gubi, predsednik gostiju verovatno zaboravlja dragi poklon u hotelu... kemp...
Nadam se da je sada ova blog platforma funkcionalna i da mogu nastaviti sa redovnim aktivnostima.
Ana i ja smo bili u Sarajevu i Mostaru prethodnih par dana. Upoznali smo više zanimljivih ljudi iz ex Yu republika i iz inostranstva, i to je sve super, ali bih se ja zadržao na prostornom fenomenu zvanom Mostar. To je jedan divan grad, čak i ovako sjeban i podeljen, i po oblačnom vremenu, i bez zelenila i ljudi na ulicama.
Stari grad leži na dve reke, Neretvi i Radobilji, i obe su pune vode, zelene, duboke. Tu je (ili bar tako izgleda) još gomila potoka, jazova, voda na sve strane. Kaldrmisane ulice ukrstaju se pod najluđim uglovima, prelaze sa nivoa na nivo, kamene kaskade, kameni i drveni mostići, terasice nadnete nad reku, stepenice, krovovi od kamene šindre, minareti... i onda taj neverovatni most, a sa druge strane zanatsko - trgovačka ulica koju zovu Kujundžiluk. Na njenom kraju, naravno, pijaca.
Zamišljam kakav mora biti ceo ovaj kraj u proleće i leto, kad su krošnje zelene i kad je toplo. Tad bih seo u neku zgodnu bašticu, srkutao kafu, i... ništa, samo to.
Ali, nije Mostar samo to, i moderne ulice su fine, ima tu i kružni tok, i još finih momenata. Tragovi rata su dapače još uvek više nego očigledni i ružni, sjebavajući i nerazumljivi. Kao i novosagrađeni verski objekti.
Otišli smo i do Blagaja, 20ak minuta na jug, gde se nalazi vrelo reke Bune, vodom najbogatije vrelo u Evropi. Pogledajte slike, pogledajte tu zelenu dubinu i širinu, neverovatno.
