Do ove godine tradicionalno nisam išao na EXIT. Za prvi sam bio u vojsci, za drugi smo imali bebu, za drugi takođe, za treći valjda opet isto, za četvrti more, za peti još jedna beba... Ovog puta smo se samo malo napregli, organizovali se i jednostavcno otišli, bez mnogo filozofiranja.
To je bilo u četvrtak, kada smo gledali poslednju trećinu Cardigansa. I to što smo odgledali bilo je iz daljine i na video bimovima, što i nije baš neki naročit fazon (ako si se već nacrtao na Petrovaradinskoj tvrdini). Za Franz Ferdinanda smo se zato lepo probili poprilično blizu bine i pošteno odskakali tih sat ipo i ostali oduševljeni. To "mi", to smo gospođa i ja. Cult smo izignorisali, birajući radije obilzak ostalih dvadesetak stejdževa. FF nam je zapravo bio dovoljan za tu noć, pa smo otišli kući.
Subota posle podne, treći dan EXIT festa. Zovu me ovi iz Novog Sada, i ja negde oko 18.00 sedam u kola i odlazim ponovo preko Save i Dunava, nalazim ih, stavljam lavlju šapu, skidam radio, zaključavam kola: zabava može da počne!
Prvo je trebalo naći kartu kod tapkaroša. Kada smo to obavili, otišli smo na mejn stejdž da vidimo našta liči Bil Ajdol. Na pola prve pesme već smo videli dovoljno, krećemo u beznadežnu akciju izvlačenja iz strahovite gužve. Par razmenjenih psovki i dvadesetak minuta kasnije, eto nas konačno na putu ka Fusion, Hip Hop, Reggae, Latino stejdžu. Da li sam nešto zaboravio... Ah da: MTV Free Your Mind stejdž, gde smo otplesali dobrih sat vremena uz odličnog DJ Pukija između savršenog tuceta riba.
Na HipHop-u smo otpratili Marčela i Sky Wikluh, povremeno idući do Latino stejdža gde je bio neki naš čovek sa maćado kijarom u flašicama od po pola litra, i gde se sjajno đuskalo (uz povrmemene ispade u vidu Šakire i sl). Našli smo se i na nastupu Sofa Surfersa, a možda najviše vremena, sasvim neplanirano, proveli smo na Reggae Stejdžu vičući hajlaselasijajajaj, rastafarajaj. Uostalom, tu smo bili i u pola sedam ujutru, kad se ugasio i poslednji zvučnik a crnac sa dredovima nam izjavljivao ljubav (zapravo više srpkinjicama, ali dobro sad).
Dance Arena? Da, bili smo i tamo, u kipućem grotlu. Nije nam baš prijalo - večina prisutnih je tu provela celu noć i teško je bilo uklopiti se u 'kontext'.
Drugari se spremaju za Štrand (jer, oni su iskusni exitaši, iznajmili su stan na Petrovaradinu), a ja sedam u kola, palim kući koja je udaljena 135km. Odgovarali su me od vožnje, ali ja sam morao da zaokružim ceo događaj, a ne da ga razvlačim na ceo taj dan. Malo sam se pokolebao kad posle jedne raskrsnice, na kojoj sam pročitao da treba da skrenem desno, prošavši je, nisam mogao da se setim da li sam zaista skrenuo ili sam nastavio pravo... Ali dobro, iskobeljao sam se iz te zbunjenosti i sigurno dojezdio do kuće, uz guaranu i čokoladice (inače, nisam bio skrenuo, pa sam malo zalutao kroz Kamenicu, whatever).
