Juče smo se svi spakovali u kola, svratili da kupimo dečji Wilson reket, i veselo dojezdili do Pećine. Pošto sada posedujemo dva reketa, može da se igra 1 na 1, što smo Đurić i ja i probali (gospodin se pojavio iznenada sa nekim kamionom, pa se rekreirasmo nekih pola sata).
Bilo bi zgodno prekoračiti tu granicu, da stvarno može da se igra. Nije jednostavno - treba servirati, vraćati lopte, puno trčati. Sport je u svakom slučaju pravi za ovakve kakvi smo mi.
Pratite li US Open? Ja sam se tek juče uključio i... imam šta i da vidim!
Ona širokougla kamera postavljena iza leđa igrača, negde u visini potiljka, što u nadnaravnom skraćenju na predivan način hvata ceo teren - oh, kako mi se sviđa! (to je ista ona što na NFLu leti iznad igrača i prati ubacivanje lopte, ili free-flightuje u NBA). Čak su i boje nekako artificijelne, i usudiću se reći - lepše nego prirodne.
Šta uopšte pokušavam da kažem? Pa eto to, da prikaz zbivanja na terenu u naglašenoj perspektivi, sa visine oka kod stojećeg čoveka, unosi potpuno novi doživljaj u gledanje prenosa. Jasno vidim dva fizički neverovatno pripremljena muškarca, koji tako krvnički raspaljuju po lopti, trče-koče, trzaju, kidaju - kao da nema sutra (to obično kažu samoproklamovani jebači kad opisuju kako su... whatever). Kao neverovatno dobro urađena video igra, tako mi izgleda. Koliko onaj klasičan aksonometrijski pogled izgleda inferiorno u odnosu na ovu novoostvarenu dinamiku - prirodnije od prirodnog, stvarnije od stvarnog.
dalje: yahti.com
