Ahoj! Neki od nas su išli i na Dane gljiva. Sofija i ja.
Oko deset krećemo. Skidam antenu sa kola da bi mi iPod signal sa iTripa bio što čistiji. To se pokazalo kao odlična taktika. Stižemo na Divčibare pevajući "I'm a little tea pot", parkiramo se i odlazimo do Zmaja.
Iznenađujuće velika gužva, vrzmamo se po odmaralištu, ima zanimljivih sadržaja - izložba, prodaja literature, čajeva, rakija, zatim cafe, neke projekcije, sve i svašta. Pozdravljamo se sa poznanicima i krećemo u beračku šetnju.
Našli smo dosta rujnica, jedan vrganj, par puvara i videli nebrojeno mnogo amanita te drugih, meni nepoznatih vrsta. Lepo smo se išetali, a onda kroz centar ponovo do odmarališta. Stižem taman da kupim poslednje komade kiflice, projarice i palačinke punjene pečurkama, preliv od japanske carske pečurke i fenomenalne paštete (valjda takođe od šitake).
Na kraju, malo pratimo 'determinatore' i grupu koja se oko njih okupila, a onda sedamo u kola i palimo nazad. Put se sređuje, biće lakše stizati do fabrike CKZ.
Drugi doručkuju pržena jaja, ja seckam pršutu. Dolazi Šandor, muti nes. Nedelja je oko 10 ujutru. Smišljamo neku akciju s'nogu, odlučujemo se za kolsko pešački izlet i ispitivanje terena na lokalitetima Mravinjci i Rastilo. Planiramo nekog od narednih vikenda da se prebacimo sa sve biciklama do negde.
Svraćamo do šumarske kuće, pijemo panaš. Onda ulazimo u šumu u potrazi za pečurkama. Pojavljuje se neki izgladneli ali živahni ker.
Malo kasnije, put nas navede na lep primerak vrtače. Akustičan prostor. Šandor kaže da tu može da stane 800 ljudi, ja cjenim oko 5.000. Malo razmislim i onda izbacim drugu brojku - 2.000.
Odlazimo do kola i vozimo se još 15ak minuta; stajemo, penjemo se na jednu uzvisinu iznad puta, osmatramao teren. Ovde negde Cezarlie...
Potom se vraćamo. Za ručak šnicla sa karfiolom i brokolijem. Kod mame kolač sa alvom.
E, ali dan pre Jablanika malo smo se iskrali i do Gradca.
Na stolu je postavljen rinflajš, moj omiljeni deo ručka. Tužan sam što nema ljutig rena, kao zamenu koristim senf. Utom dolazi Šandor. Škarpinu ostavljam za večeru, krećemo. Novim putem, do skretanja za Ćelije stiže se za možda 10 minuta. Još nekih pešes min dok se ne spustimo do parkinga. U jednoj radnji kupili smo Patuche, pivo/limunadu.
Od Eko domaćinstva idemo uzvodno do prvog zgodnog mesta za sedenje. Tu slikamo senku drveta ispod kojeg pijemo patuš.
Prelazimo mostić na Šarenom platnu, penjemo se do temelja crkve, i još malo iznad. Otvara se pogled od 180 stepeni. Tišina je, čuje se samo šuštanje lišća i reke u daljini.
Onda se sa brda približavaju glasovi. Uskoro ugledamo trojicu s kojima razmenismo 'zdravo'e. Posle destak minuta na poljančetu ispod nas vidimo dvojicu, trećeg nema. Konstruišemo verziju mogućeg zločina, treći se potom pojavljuje i oni odlaze. Mi smo još gore i nastavićemo tako. Prijatno je.
Neodređeno dugo vremena zatim, spuštamo se, posle 45 minuta stižemo do EDa. Pijemo kafu, kiselu i rakiju.
Pred mrak stižemo u grad. Na trgiću prijatna atmosfera.
Mnogi od Vas znaju koliko puta smo planirali neke biking ture po planinama, i uvek je bio problem organizovati se za prevoz bicikli, uklapanje slobodnih termina i lepog vremena itd. Sve do juče, kada smo konačno to uradili!
Slike i filmić su sa Nešinog službenog Canona A520 (u prevodu: popriličan šitić od idijota). Evo kako nam je bilo:
To je bilo toliko jednostavno! Oborili smo sedišta, i stvoreni prostor bio je dovoljan da se spakuju dve bicikle, bez da vire pozadi! Ovo pruža neslućene mogućnosti - biciklama na Divčibare, na Povlen, bilo gde!
Zajahali smo svoje bajkove, i već posle desetak minuta stigli do ovog mesta sa pogledom do koga nam peške treba čini mi se nekih 35-40 minuta. Moćan je osećaj tako lako i brzo na planini savladavati neuobičajeno velika rastojanja.
Pronašli smo ovaj divan primerak pečurke - mislim da se radi o neotvorenoj sunčanici. (kaću da se sunčanice u ovako jajastom stadijumu mogu puniti i peći u rerni. Hm, deluje zanimljivo!)
Ovako neutrenirani i nepripremljeni za prevelike izazove, pred svako spuštanje smo se malo dvoumili isplati li nam se pičiti nizbrdo ili ne; naravno da smo svaki put nastavili dalje, ali taj psihloški momenat nas je ostavio u dilemi - šta bismo sve uspeli da pređemo za jedan dan na biciklama da smo u top formi i sa celim danom pred sobom?
Mda, kad shvatiš da nigde ne moraš da žuriš niti da siluješ biciklu goneći je po makadamu neprimerenom brzinom, ostaje ti prostor za čisto uživanje.
Naravno, brdašce, ili bolje rečeno - čuka. Znam da svi koji su ikad išli na Jablanik znaju gde je ovo; da li su se svi i popeli na vrh? Mi jesmo. I bili smo ubeđeni da je tu negde gnezdo od orla koji nas je pratio sve vreme, a posebno se glasno oglašavao kad smo sedeli tu na vrhu i uživali u pogledu. Naravno da nije imao razloga zbog nas da se sekira, ali otkud on zna da smo mi invajronmentalisti i veliki prijatelji prirode?
Ovo je jedan od cropova koji se prikažu sa vrha prethodnog brdašceta. Ova raskrsnica, sa drvetom, podseća me na one scenu iz "O brate gde si" kada crnac sa gitarom čeka da ustopira neki prevoz. Upravo je prodao dušu đavolu u zamenu za veštinu vrhunskog muziciranja (šta bi u srpskim uslovima bio pandan ovoj postavci zmaislite sami)
Ovde smo se odmarali ležeći na leđima. Odnekud se pojavio i drugi orao. Spiralnom putanjem popeli su se na određenu visinu i onda nestali. Ja sam jeo kruškice i čeprkao po travi. Sa moje desne strane je ona kućica sa krovnim pokrivačem od ploča od nekog lisnatog kamena.
Vreme je da se polako krene nazad. Na raspolaganju smo imali tek nešto više od tri sata. Zamišljam celodnevnu biking turu preko planina - neko bi nas prevezao do nekog od prevoja. Odatle bismo mogli na bilo koju stranu, bez obaveze vraćanja na početno mesto - nego lepo biciklama do kuće.
Za kraj - jedan filmić. Radnja se odigrava kod one kuće gde smo se proletos slikali ispod jabuke sve u cvetu, sa bakom koja nam donosi sir i kajmak. U ovom kratkom ostvarenju stigao sam da padnem, da me zbuni kuče itd. Ne vidi se baš najbolje ali je zanimljivo.
