U Kotor stižemo oko 5.30. U Budvi smo nekih 45 minuta pre toga svratili na nekakav roštilj. Gomila magaraca koja urla iz sve snage. Jedan od njih, ukočen od gluposti i viška pića, samo drži poluotvorena usta i ispušta jednolično skvičeće "Aeeeeeeeeiiiiiiiiiiiii..............". Jako neprijatno.
Budim se oko 10.30, pakujem kameru, letim napolje. Sunčano je i toplo. Ispred starog grada mame sa decom. Kupujem 1/2 l jogurta i isto toliko vode, i krećem prema brdu.
Prvo što primećujem je da mi je vrućina. Pogledam uzbrdo, vidim grupice ljudi na jednakim razmacima. Neki se već vraćaju.
Stižem do crkvice, nije prošlo ni 15 minuta. Brzo menjam plan, prepakujem se, oran da stignem skroz do vrha brda.
Pogled je naravno sve fenomenalniji, staza sve zanimljivija (provlaći se kroz nekadašnje kule, zavrće oko stena i drveća, sve vreme beskompromisno se penjući). Stanem kad mi se stane, ćutim i slušam, sednem, penjem se na zidove kule, zavirujem sa druge strane. Ugledam kozju stazicu koja cik-cakira sa drugog brda i ide negde dole. Kamena je, uredna, napravljena od stepenika renesansnih proporcija, ili nešto blisko tome. Mislim da su tuda jednom spuštali Njegoša kad je bio bolestan. Whatever.
Na vrhu je još jedna kula, na njoj nova CG zastava. Provrzmam se i krećem nazad.
Noć je, oko 23.00. Zvona sa katedrale svakih pola sata daju se u bespoštedno udaranje, ispred stariji ljudi, deca, mladi, polako se skupljaju i ulaze unutra. Ostali, ne-katolici, đuskaju po okolnim kafićima sa prenapanjenom muzikom. U svakoj sekundi eksplodira po tri petarde.
Lutamo u potrazi za mestom gde može normalno da se uđe i razgovara. Na kraju završimo sedeći ispred nekog kafića, na -1 stepen. Kada smo ušli, počeo je Meri Cetinić / Jasna Zlokić / Oliver Dragojebić blok, malo iskulirasmo, pa pobegosmo.
Prvo, treba mi all-around leće - objektiv koji će 90% vremena stajati na kameri. Treba da je pogodan za duge šetnje, da ima dobar raspon od širokog ugla do teleobjektiva, dobrih performansi, i last but not least - prihvatljive cene.
