januar 2007 Archives

Pre dva dana umro je Vlada Milić, moj prijatelj.

Pamtiću ga pre svega po onim danima koje smo proveli zajedno u IS Petnica, na Letnjim školama arhitekture, u drugoj polovinu 90ih. Valjda zato što sam ga voleo na faksu, prijavio sam se u njegovu radionicu. (U nekom prethodnom postu sam se žalio kako sam sve iz tih godina zaboravio, a evo sad mi se vraća cela particija koja je bila greškom izbrisana, da se poslužim ovim kompjuteraškim jezikom u ovoj pretužnoj prilici)

Mislim, Vlada je bio ekstra-ordinaran u svakom pogledu - i same njegove dimenzije su bile upečatljive; međutim, njegov talenat, ali i brižljivo negovana veština komunikacije, bistrina misli, kapacitet primanja i odašiljanja informacija i poruka... meni bar je to imponovalo, to say the least.

A još jedna stvar koja me je kod njega impresionirala je to kakav je crtač bio. Ovih par frejmova koji se smenjuju sa strane su samo deo skicen bloka koji je Vlada za nepunih pola sata ispunio sedeći pod pečurkom u ISP. Predveče je, pijemo kafu i vino, pušimo i lenčarimo. Vlada onda izvadi četkicu i blok, umoči malo u jedno - malo u drugo, i po sećanju nacrta ove prizore koje je pakovao po Valjevu i okolini prethodnih dana.

Viđali smo se i kasnije, po Beogradu. Jednom prilikom mi je, kad smo sedeli u Domovini, poklonio knjigu "Oklopni bataljon" Josefa Škvoreckog (koja će mi kasnije u vojsci biti važan izvor vedrine i pozitivnog duha) - u to vreme čitao sam puno češke pisce, pričali smo o tome i on se setio i... eto.

I eto jutros sam saznao da je umro, i mnogo mi je žao. Vlada Milić, jedan od mojih ličnih heroja.

Prozvan, pa moram. Inače ne bih.

1) Nikad nisam bio u zapadnoj Evropi. Išao sam do Praga, i Poljske, i ovde po regionu, i u Aziju, ali nikad nisam bio u Francuskoj, Engleskoj, Španiji, Nemačkoj ili bilo gde drugde. Kroz Austriju sam prošao jednom kad sam išao u Prag kolima, ali to ne računam. U Italiji i Austriji sam bio na po par sati kad smo ono krajem sedamdesetih letovali u Kranjskoj Gori, ali to samo u nekim pograničnim mestima, a pride se ničega i ne sećam.

2) Uopšte nemam dara da neku pojavu sagledam u celosti i da spram toga zauzmem neki iskristalisan stav; uvek vidim samo detalje, i više sam u fazonu "ja voleti/ja ne voleti" 

3) Do sedmog razreda osnovne škole nisam slušao nikakvu muziku jer nisam imao na čemu; tada smo dobili Camacrown (?) 'liniju', i ja sam u naredne dve godine prošao ceo razvojni put od Bon Jovia, Iron Maidena, preko Riblje čorbe (evo povraćam) da bih negde u prvoj godini Gimnazije polako došao do Partibrejkersa, EKVa, Ramonesa, Sex Pistolsa i sl. Posle sam prešao na Doorse, jedno vreme voleo sam čak i Janis Joplin, Creedence Clearwater Revival, ali ponajviše Beatlese.

4) Mnogo mi je žao što se ne bavim svojom profesijom. Jeste, radim u urbanizmu i tu i tamo po neki projektić, ali u tome sam max 10%. A ja bih da se budim i ležem sa arhitekturom. Voleo bih da su oko mene časopisi, knjige, prospekti, ispred mene 21" monitor, da izlazim na građevinu sa šlemom, da srećem druge kolege po izložbama, konkursima, predavanjima, putovanjima... Ili da makar radim kao urednik online publikacije nekog fenomenalnog arh. časopisa, i da ponekad i sam pišem prikaze i pravim fotografije :)

5) Hajde da se setim i nekog veeelikog blama. Hm... odvede me na fensi žurku na Dorćolu kolegica iz tada poznatog benda. Nije prošlo ni sat vremena, ja sam već bio jako pijan. Pio sam mešavinu votke i viskija. Onda se u zao čas pojavio neko sa džointom, posle čega sam počeo da gubim ravnotežu i padam unazad. Gužva bi me amortizovala i vratila u vertikalu, ali videvši zlo, izletim iz stana na ulicu. Na trotoaru teturam i pokušavam da izoštrim vid, da vidim gde sam. Kako mi slika postaje bistrija, shvatam da stojim ispred izloga nekog kafića, i da svi koji su sedeli pored tog izloga gledaju u mene. Utrčavam u zgradu, silazim u podrum, i tu sedim satima. Ili minutima, nemam pojma. Nekim čudom pojavljuje se druga kolegica i naređuje mi da krenem sa njom. Hvala, Ivana!

Nemam koga da prozovem, sorry. Sve koje znam već je neko pomenuo.

Čitam 'Talasanje Srbije' Dušana Mašića. Kakav ogroman posao je uspeo da završi taj čovek!

Moj primerak knjige je sa posvetom, piše "Ljubi od Dušana" (ispada kao da mi je on poklonio, a zapravo sam je sam platio). Bila je ta promocija u Klubu Abrašević, negde sredinom decembra, koju su organizovali Kolubara i Patak. Mašić kaže da je to svetska promocija jer zapravo knjiga nigde drugde nije zvanično predstavljena. Čudno; pitali smo Dušana zašto, on je samo slegnuo ramenima.

Nego, ovo sam hteo da kažem: do skoro sam mislio da su mi cele devedesete još previše sveže, nedovoljno daleke, žive i još nearhivirane (nego ono, aktivne u RAM memoriji)... kakva zabluda! Teško se prisećam i protesta 96/97, sve ono pre toga je zaista prethodni život.

I to mi je strašno.

Zato bih voleo pod hitno da negde eksterno lepo organizujem sve što čini moje iskustvo i sećanje na taj period - sve dokumente, fragmente bilo koje vrste, slike, beleške, otrgnute rečenice ili razgovore, i da taj oblak tako lebdi oko mene, uvek. I to zato što sam sklon da sve obezvredim i potisnem, ili zaboravim, ili da kažem "ma... nije bitno", "nema veze", i tako. Jebemmu! Sve je bitno!

Da, ova knjiga. Sjana je, sjajna. Pristeio sam se koliko nam je stavrno značio taj - ne radio, nego pokret  - B92, koliko je to bilo poslednje što je ostalo da nas spaja sa normalnim životom.

Ja sam '92 imao devetnaest godina, 2000te 27. Da sam možda, na primer, slučajno, sa 18 godina mogao da imam kola, ili sa 20 da back-packujem celo leto po Evropi, kako bi mi sada život izgledao, a? A da nije bilo B92? Da li bi se uopšte oslobodili? Da li bi sada bil bolje, gore?

Trideset prvi je decembar, deset sati. Već smo u kolima, približavamo se Mravinjcima.

Kola ostavljamo kod odvajanja za Kneževo polje i pičimo uzbrdo, lagani kao perca. Bacamo pogled prema severu, naša kotlina ispunjena žućkastom mešavinom magle/smoga. Put je pod snegom, vide se tragovi dve lade nive. Gore kod onog drveta obe su okrenule i vratile se, dalje nastavlja samo jedan par nogu. Pratimo ga do kuće sa generatorom na vetar, odatle smo prinuđeni da prtimo.

Moje kamašne ostale su kod kuće, rajsferšlus je pukao. Hodam za Šandorom i čudim se neverovatnoj tradiciji da snežne šetnje uvek dočekam nespreman, što rezultira mokrim nogama i neprijatnim štipanjem hladnog snega po obodima cipela. Fuck me.

Osmatračnica na uzvisini - sa jedne strane valjevska dolina, sa druge se uzdiže Mali Povlen. Fenomenalno napravljen objekat od drvenih greda, stepenice prave četiri-pet punih krugova i izlaze na platformu na kojoj vetar strašno šiba ali sa koje ne želite da siđete zbog predivnog pogleda.

Tražimo idealnu putanju za uspon na vrh. Niko nije prošao ovim poljem od kada je pao sneg.

 

 

 

Vrhu prilazimo sa zapadne strane. Vidljivost je nadprosečna, vremenski uslovi pogodni za duže stajanje. Jedemo sendviče, milku sa jagodom.

Nazad se vraćamo istim putem, sneg se topi, navlače se oblaci.