Recently in Dome slatki dome! Category

SREDSTVO ZA RAD

Sinoć sam imao malo manju averziju prema računaru (razvio sam neku nezgodnu netrpeljivost, ali možda je prolazna), pa sam dobar deo večeri proveo na Internetu. I šta ima novo - Apple izbacio verziju svog Safari web browsera za Windoze! Downloadovao sam ga i instalirao (instlisao zvuči glupo, sorry) - sviđa mi se, sexy je, ali mi je krešnuo par puta pri secure loginu.

ORAL FIXATION

Kehm... moja gurmanska fiksacija već duže vreme je osobuko, teleće nogice u saftu. Kad sam se pre koju nedelju ohrabrio da u mesari tražim te zadnje nogice, oni su me pogrešno shvatili, mislili su da mi trebaju papci. Pre koji dan sam nekako shvatio da treba da tražim kolenice; tako se sve odjednom razjasnilo, pa sam se u subotu ujutru iz nabavke vratio sa telećom nogom. Marčela Hazan, here I go.

Nogica se kuva dva sata u rerni, u zatvorenoj vatrostalnoj posudi, u goveđem bujonu sa paradajzom, vinom i začinima, a služi se uz rizoto ala milaneze.

Ručak je zaista bio prava erotična fantazija.

ŠTA JE BILO POSLE

Posle odgledanog Aninog RG finala, uzjahao sam svog žutog dvotočkaša i odvezao se do brane Rovni. Kad sam se okrenuo prema Valjevu, izenadio sam se što vidim ogroman crni oblak. Iako je još uvek bilo sunčano, osetio sam miris nadolazeće kiše. "Odvešću se do Velinke (kafana na pet minuta vožnje od brane) i tu iskulirati dok ne prođe pljusak", pomislio sam.

Pet minuta kasnije, međutim, bilo mi je glupo da ulazim u kafanu jer sam bio potpuno mokar - kosa zalepljena preko čela, potpuno vlažna majca pripijena uz telo, patike pune vode, zadnji točak zabacuje blato sve do vrata. "Punom brzinom napred!", komadnujem i prebacujem u najviši stepen prenosa.

Provala oblaka se naglo završila kao što je i počela, put je ponovo oživeo, čak je i sunce ponovo zasijalo, a meni je postajalo jako hladno. Skinuo sam majcu i malo je cedio, a onda je vozeći bez ruku držao iznad glave da se vijoreći što pre osuši. Neobičan prizor za ostale učesnike u saobraćaju.

PROVOD U SELU

Nedelja pre podne. Ksenija je otišla napolje i kupila roštilj, pa smo se onda svi spakovali u kola i otišli u Sanković na bazen. sada je napunjen i veliki pa se može lepo plivati.

Posle bazena smo u selu podložili roštilj i pekli piletinu i sosidžiz. Brali smo višnje i dudinje.

PREPODNEVNO IZNENADJENJE

Ponedeljak. Dok sam se bavio završavanjem nekog plana, u biro je ušla jedna devojka i došla pravo do mene. Donela mi je poklon iz Švedske, od kolege skippera Kikomana. Poklon je flaširan, zapremine 0.7l, a unutra je Gran Lurton - Cabernet Sauvignon iz Mednoze u Argentini. Ova flaša je dakle prešla put Argerntina - Francuska - Švedska - Srbija, i dalje neće ići. Otvorićemo je za vikend, najkasanije.

Prvobitni plan je bio - otići u prirodu, tačnije u dvorište na selu, spremiti mali roštilj i uživati na tremu. Međutim, nije bilo dovoljno entuzijazma, pa smo se prebacili na rezervnu, kućnu varijantu. Pre nego sam zaseo u kuhinju, oprao sam sva tri prozora.

Šta se spremalo? Na električnom grillu ispekao sam šnicle od svinjskog vrata i par izvanrednih kobasica (za sledeći put, da ne zaboravim - mesara na uglu naše ulice i Vitkovićeve). Zatim, i još važnije i ukusnije, spremio sam salatu sa grilovanim povrćem i fetom, po receptu našeg yahti chefa.. Salata je naravno fenomenalna. Treće, krenuli krompirići (100 dindži kilo).

 

Nije baš da se naročito slaže uz ovakav menu, ali pošto sam ga zamjetio u Maxiju kad sam otišao da kupim patlidžan i fetu, rekao sam sebi - what the heck, Ljubiša, pije ti se - pij ga. Reč je o Colombard Chardonnayu, Western Cellars, California, USA (crisp, fruity, dry white winefrom colombard and chardonnay grown in the central valley of California - which runs parallel to the Pacific ocean south of San Francisco...)

Weekly dose of nature sam ipak kako-tako ufiksao sebi kratkim odlaskom do Pustinje. Parkirao sam se i otišao pravo nizbrdo, prema Jablanici. Jednom prilikom smo se tu zadesili, počela je kiša, nismo mogli do kraja da istražimo, pa eto, rekoh sebi, prilike da se malo švrćneš i okineš koji snimak. To se dešava juče. I eto četiri slike koje su onako, nema baš šta da se slika zapravo. A i seljaci su isekli veliki deo šume, pa je donekle i tužno.

 

 

Lep vikend!

Nama, do duše, i ne treba baš mnogo, kad uspemo da se organizujemo da izađemo u bilo kakvu prirododu, već je pola posla odrađeno. A ovo juče bio je jedan odličan primer kako to treba da izgleda.

Skupljamo se na Divčibarama, nas desetak. Neodlučno krećemo u šetnju od hotela Maljen, pored pokojnog Krušikovog odmarališta, sa idejom da izađemo što pre na neki asfalt (većina šetača potpuno je nepripremljena - neadekvatna obuća, manjak kapa, šalova, rukavica itd).

Stižemo do Zmaja, odatle desno prema kafani Vidik. Onda uzbrdo, i uskoro stižemo na vrh stare ski staze. Vazduh je predivan, magla je, promakne poneka pahuljica.

Nastavljamo grebenom, prema novoj stazi, gde stižemo posle nekih 15-20 minuta. Šetnja iziskuje minimalan napor a, bar u danima sa dobrom vidljivošću, može višestruko da nagradi vredne hodače spektakularnim vizurama. Nama je i ovako prijao taj vazduh, sneg, reska hladnoća.

Sofija je bila iznenađujuće kooperativna, valjda zato što su nam se prikačila dva kera koje je ona odmah nazvala Jo-jo i Aki koja su nas pratila sve vreme, ne dajući detetu vremena ni da kmekne da je bole noge i sl. Ovo moram zapamtiti za neke prolećno-letnje izlaske u planine.

Vraćanje do centra bila je jedna dosta kaljava avantura, ali dobro sad. 

Boravak na Divčibarama završili smo u novom kafiću za kakvim ovo turstičko mesto vapi godinama. Kafe se nalazi kod kampa Breza, muzika je super, pretpostavljam da će se ovde skuplajti neka okej ekipa, i tak. Samo još da gazda malo založi pećkice pa da se gosti skinu u majce, kao u onom jednom zgodnom kafiću na Jahorini...

Za leto, a posle i za novu godinu, tražimo veliku vikendicu za izdavanje na sedam dana. Nek se javi ko ima nešto da ponudi. 

Prozvan, pa moram. Inače ne bih.

1) Nikad nisam bio u zapadnoj Evropi. Išao sam do Praga, i Poljske, i ovde po regionu, i u Aziju, ali nikad nisam bio u Francuskoj, Engleskoj, Španiji, Nemačkoj ili bilo gde drugde. Kroz Austriju sam prošao jednom kad sam išao u Prag kolima, ali to ne računam. U Italiji i Austriji sam bio na po par sati kad smo ono krajem sedamdesetih letovali u Kranjskoj Gori, ali to samo u nekim pograničnim mestima, a pride se ničega i ne sećam.

2) Uopšte nemam dara da neku pojavu sagledam u celosti i da spram toga zauzmem neki iskristalisan stav; uvek vidim samo detalje, i više sam u fazonu "ja voleti/ja ne voleti" 

3) Do sedmog razreda osnovne škole nisam slušao nikakvu muziku jer nisam imao na čemu; tada smo dobili Camacrown (?) 'liniju', i ja sam u naredne dve godine prošao ceo razvojni put od Bon Jovia, Iron Maidena, preko Riblje čorbe (evo povraćam) da bih negde u prvoj godini Gimnazije polako došao do Partibrejkersa, EKVa, Ramonesa, Sex Pistolsa i sl. Posle sam prešao na Doorse, jedno vreme voleo sam čak i Janis Joplin, Creedence Clearwater Revival, ali ponajviše Beatlese.

4) Mnogo mi je žao što se ne bavim svojom profesijom. Jeste, radim u urbanizmu i tu i tamo po neki projektić, ali u tome sam max 10%. A ja bih da se budim i ležem sa arhitekturom. Voleo bih da su oko mene časopisi, knjige, prospekti, ispred mene 21" monitor, da izlazim na građevinu sa šlemom, da srećem druge kolege po izložbama, konkursima, predavanjima, putovanjima... Ili da makar radim kao urednik online publikacije nekog fenomenalnog arh. časopisa, i da ponekad i sam pišem prikaze i pravim fotografije :)

5) Hajde da se setim i nekog veeelikog blama. Hm... odvede me na fensi žurku na Dorćolu kolegica iz tada poznatog benda. Nije prošlo ni sat vremena, ja sam već bio jako pijan. Pio sam mešavinu votke i viskija. Onda se u zao čas pojavio neko sa džointom, posle čega sam počeo da gubim ravnotežu i padam unazad. Gužva bi me amortizovala i vratila u vertikalu, ali videvši zlo, izletim iz stana na ulicu. Na trotoaru teturam i pokušavam da izoštrim vid, da vidim gde sam. Kako mi slika postaje bistrija, shvatam da stojim ispred izloga nekog kafića, i da svi koji su sedeli pored tog izloga gledaju u mene. Utrčavam u zgradu, silazim u podrum, i tu sedim satima. Ili minutima, nemam pojma. Nekim čudom pojavljuje se druga kolegica i naređuje mi da krenem sa njom. Hvala, Ivana!

Nemam koga da prozovem, sorry. Sve koje znam već je neko pomenuo.

 

Već nekoliko vikenda za redom vodimo Sofiju na tenis, pošto je dugo insistirala i pokazala nešto kao interes.

 

Juče smo se svi spakovali u kola, svratili da kupimo dečji Wilson reket, i veselo dojezdili do Pećine. Pošto sada posedujemo dva reketa, može da se igra 1 na 1, što smo Đurić i ja i probali (gospodin se pojavio iznenada sa nekim kamionom, pa se rekreirasmo nekih pola sata).

Bilo bi zgodno prekoračiti tu granicu, da stvarno može da se igra. Nije jednostavno - treba servirati, vraćati lopte, puno trčati. Sport je u svakom slučaju pravi za ovakve kakvi smo mi.

Vratili smo se nekako, pola dana ranije od plana. Zašto? Zbog stomačnog jebenog virusa, eto zašto.

Prvo se Pavlu pokvario stomak, obavio je number 2 za šankom plažnog bara Stijene. Sutradan, kao, ništa. Onda posle podne počinje povraćanje. Po nama, pa onda po plaži, i tako dalje. Ma i zalogaj grisina ili gutljaj vode bebu teraju u riganje.

Tokom noći počinje i Sofija da povraća. Tako pet puta. Ujutru sedamo u Astricu i odlazimo u Dom zdravlja u Budvi. Tamo radi jedna doktorka na svu silnu decu. Čekamo dva ipo - tri sata, deca povraćaju, polusvesna, uspavana, potpuno bez snage.

Konačno upadamo u ordinaciju, primaju kombinovane boce, Sofija i infuziju. Pavlu ne mogu da pronađu venu ni posle dva pokušaja. Dajemo mu NaCl rastvor špricem u ždrelo.

Pakujemo se; kola parkirana uzbrdo, ispod nadvožnjaka. Temperatura je prijatnih 38 stepeni. Iz pet tura konačno prebacujem sve stvari.

Ubacujemo decu u kola i krećemo oko 18.00 časova. Oko 19.15, u Podgorici, 37 stepeni.

Stižemo oko 2.00 - pola 3 iza ponoći, sutra ujutru odmah u našu bolnicu. Nastavljamo sa terapijom Orosal špricom u usta.

Ponedeljak - konačno im je bolje, ali... virus počinje da voza tatu, tj mene. Ceo dan na granici povraćanja, ništa ne jedem. Problemi na poslu.

Uveče: Ksenija dobija temperaturu. Sad spava.

A inače, bilo nam je lepo, da. 

Odosmo na more, sutra rano. Cya'll.

Onoga... danas mi je rođendan. O hvala hvala!

 

Za kolege sa posla napravio sam najmonstruozniju lazanjicu koju ste ikada videli; zamislite jelo u koje ide:

 

• puna šerpa od dva litra bešamel sosa
• pun duboki tiganj bolonjeze sosa, od 1,5 kg mesa i pola litra mešavine paradajz soka i koncentrata
• ceo kotur nastruganog kačkavalja
• tri velika pakovanja kora, od Cvetka 
  

Sve to spakovao sam u najveći pleh koji domaćica čuva za ovako specijalne prilike i ostavio da prespava u frižideru. 

Jutros sam napanjio rernu na maksimum i stavio lazanje da se peku, ali sam morao malo da manevrišem - spuštam ih na najdonju pregradu i smanjujem temperaturu, počelo da se rumeni previše.

Uglavnom, posle 20min pečenja jelo je bilo gotovo, brzo sam ga strpao u torbekanju i odneo na posao - lazanjica je još grgoljila inside, mada je bila splasnula.

Za trenutak sam se pobojao da neće valjati... međutim, ispalo je fenomenalno.  

Petog petog dve'iljadepete rodio se Pavle, mali guzajlo, hodač, kmekavac, tatata, dadada. Živeli!

Dete potpuno različito od onog ženskog, i građom, i ponašanjem, i navikama. Dok je Sofija bila plava-plava-plava i kovrdžava, on je više taman i prave kose, tamno braon očiju (Sofija - malo tamnije zelene od mojih). Ili, recimo, ženska je propuzala tek pošto je prohodala, a pače puzi već dobra tri meseca, i u toj radnji neodoljivo podseća na  Kiću. Zapravo, od kad je prohodao, prestao je da puzi i samo hoda ispruženih ruku, i tako po ceo dan. I tak. Jako je sladak.

Sutra je glavna proslava, očekujemo pozamašno društvo, u kafani na brdu iznad grada.

Organizacija je izgledala ovako:

• otišli i dogovorili termin u kafani
• dogovrili sa gazdom kafane šta on sprema, šta mi donosimo
• zvao Trišu, rekao mu da treba 20kg pečenja
• Triša rekao da će da nađe-zakolje(!)-ispeče-iseče, po vrlo povoljnoj ceni
• otišao u diskont i rekao im šta od pića da dobace do kafane
• zvao telefonom ljude ponaosob da dođu tu i tu, tad i tad
• gđa sprema slane rolate, ja kupujem duvan čvarke
  
• mame, babe, rođake i komšinice spremaju torte

Poprilično posla. Zamisli tek da se pravi kod kuće! Ja sam prvo bio u fazonu da je najbolje da otputujemo negde, ali je pritisak valjda bio prejak.

UPDATE Slike: ovde, ovde i ovde

Eto nas ponovo u gradu. Izdešavalo se dosta stvari: potpuno prejebanu Tempru ostavio sam kod glasovitog Jebeška, uzeo Alfu 164 od tasta i oduševio se mogućnostima šestocilindričnog benzinskog motora obogaćenog turbinom koja razvija 150 konja!

Odjezdili smo na Zlatar uz dosta povraćanja i nervoze, da bi se ispostavilo da hotel i nije baš neki, da je prepun poludelih osnovaca ornih da trče kroz hodnike do kasno uveče, te da temperatura sobe i ostatka enterijera ne prelazi petnaesti podeljak.

Sve se kako / tako rešilo već taj ili naredni dan - pubertetlijama i njihovim nastavnicama smo zapretili odmazdom (Dušica je birala reči, ja sam pominjao šutiranje po hodniku, gos'n Matić je u direktnom kontaktu sa decom odneo apsolutnu pobedu), grejanje je iz dana u dan bivalo sve bolje, tako da smo par puta koristili i oskudno osvetljeni bazen...

Vazduh na planini - fe-no-me-na-lan, sneg divan, suv, vizure zanimljive, sve-kako-treba. Deca se zarumenela, mi se (valjda) odmorili, na kraju se svi uželeli valjevske kolotečine i... eto nas kod kuće!

Isto pos'podne sedoh u Alfu da je vratim Dr. Stojiću, ali ostadoh u Palanci skoro 24 sata, čekajući da se podese nove bregaste, novi klip, ventili, pa onda lager, pa... uglavnom, par stotina evrića lakši ali sa 50% bržim moćnijim autom, postavih danas svetski rekord na relaciji Sm.Palanka - Valjevo: 1h 40min. Bravo Ljubo, postigao si nešto u životu!

(na slici: gospođa Ranković, kroz novi objektiv EF 50mm f/1.8 II)