Recently in Proleće je, a ja živim u Srbiji Category

Čitam 'Talasanje Srbije' Dušana Mašića. Kakav ogroman posao je uspeo da završi taj čovek!

Moj primerak knjige je sa posvetom, piše "Ljubi od Dušana" (ispada kao da mi je on poklonio, a zapravo sam je sam platio). Bila je ta promocija u Klubu Abrašević, negde sredinom decembra, koju su organizovali Kolubara i Patak. Mašić kaže da je to svetska promocija jer zapravo knjiga nigde drugde nije zvanično predstavljena. Čudno; pitali smo Dušana zašto, on je samo slegnuo ramenima.

Nego, ovo sam hteo da kažem: do skoro sam mislio da su mi cele devedesete još previše sveže, nedovoljno daleke, žive i još nearhivirane (nego ono, aktivne u RAM memoriji)... kakva zabluda! Teško se prisećam i protesta 96/97, sve ono pre toga je zaista prethodni život.

I to mi je strašno.

Zato bih voleo pod hitno da negde eksterno lepo organizujem sve što čini moje iskustvo i sećanje na taj period - sve dokumente, fragmente bilo koje vrste, slike, beleške, otrgnute rečenice ili razgovore, i da taj oblak tako lebdi oko mene, uvek. I to zato što sam sklon da sve obezvredim i potisnem, ili zaboravim, ili da kažem "ma... nije bitno", "nema veze", i tako. Jebemmu! Sve je bitno!

Da, ova knjiga. Sjana je, sjajna. Pristeio sam se koliko nam je stavrno značio taj - ne radio, nego pokret  - B92, koliko je to bilo poslednje što je ostalo da nas spaja sa normalnim životom.

Ja sam '92 imao devetnaest godina, 2000te 27. Da sam možda, na primer, slučajno, sa 18 godina mogao da imam kola, ili sa 20 da back-packujem celo leto po Evropi, kako bi mi sada život izgledao, a? A da nije bilo B92? Da li bi se uopšte oslobodili? Da li bi sada bil bolje, gore?

Sad ponovo mogu da pričam pošto sam se malo oraspoložio, ali me je ona predstava protiv Argentine bila opasno sjebala; jebeš fudbal, stvarno, nego sve to kao paradigma stanja u našoj državi, to je ono što me je strašno zabolelo.

Utisak dana je svakako jedna ogromna celulitasta strijasta babeća guzičentina, bljaaak! A što je to tako, zašto nije utegnuta kao Madonina npr? Zato što je vlasnica goreopisane guzičentine jedna tipična srpska lenčuga, koja misli da je dovoljno da ugradi veštačke sisurdače. Ama nije, nije!* Eno ti vidi fudbalere - funkcionišu kako-tako kad su deo čvrstog, organizovanog kolektiva; skupi međutim 10 takvih mediokriteta pod palicom jednog komunističkog dede, za vlade jednog mlohavog, smorenog, buđavog mrzitelja Đinđića i svega što on predstavlja, i eno šta dobiješ - pravo po pičci.

Tja. Malo nade mi ipak uliva ta Argentina. Baš onomad kad smo ih pobedili u produžecima i postali šampioni sveta u košarci, pričalo se kako su jadni i kako bi im značila ta titula da malo zaborave krizu kroz koju su prolazili. Ne znam kakvo je sad stanje, sigurno je malo bolje, ali način na koji danas navijaju, i kako se raduju, sa sve Maradonom i njegovom ćerkom, sve mi se to jako dopalo; kada mi za četiri godine budemo na stadionima pevali "Bože pravde", a neka naša estradna ili sportska zvezda (Bodiroga; Ana Nikolić; Luna Lu) u transu mahala dresom iznad glave,  biće  dovoljno. Mislim, značiće da smo  se malo oporavili.  Živela Srbija ;)

* O ovome 'malo' više kod Jasmine Tešanović  na Boing Boingu. 

Ama marš u pičku more malo materinu, eeej!!

Putevi i puteljci Kolubare, Podgorine, Kačera: stižem!

Jučer sam sa servisa pokupio sređenu biciklu, što znači: produžena šipka za sedište; zamenjene popucale žice na točkovima i cetrirani točkovi; zamenjeni paknovi; naštelovano menjanje brzina; sve podmazano, zategnuto i doterano.

Odmah sam seo i odgibao do Petnice preko Belega, pa nazad Petničkom ulicom, bez po muke. Jutros sam se namazao kremom za (odnosno protiv) Suncae i odvzao se za 39 minuta do brane na Rovnima (do sada mi je za istu deonicu trebalo 45 minuta, i to kad sam u formi).

Sad kad sam se reaktivirao, imam velike planove: redovno prelaženje sličnih distanci, a vikendom malo duže i ekstremnije ture. Ne znam da li će al Harvardli biti u fazonu da mi se pridruži, ali Šandor sigurno jeste. Imamo odličnu ideju za neki od nastupajučih vikenda - prevezemo se busom ili third party kolima do Debelog Brda, jezdimo ceo dan po Jablaniku, pos'podne se sjurimo do Valjeva (i popijemo sportsku limunadu kod Mefija).

Moraću sutra prekosutra da odem da mi se ugradi onaj brzinomer, koji daje i sledeće podatke; prosečna brzina, pređeni put, maksimalna brzina, potrošeno vreme.

Voleo bih da sa svojim žutim dvotočkašem učestvujem u emisiji Pimp my Bike, zamišljam kućište za iPod, zvučnike, alu-bandaše... led diode...

Nisam mogao da idem u šetnju ovog vikenda sa družbom Pere kvržice, ali smo zato porodično otišli u Sanković i odlično se proveli. Kupili smo par voćki (po jednu dunju, trešnju, višnju, šljivu i kajsiju), zasadili ih po dvorištu, što uz prošlogodišnjih sedam čini već zavidan broj potencijalno plodonosnih drveta. Imamo tu iza kuće i jedan propali voćnjak sa jedno 50ak šljiva, dogovorili smo se da ih na jesen sve povadimo i preoremo, pa na proleće zasadimo novu postavku, videćemo već čega.

Ja sam se malo bavio orezivanjem voća, ali ne onim finim radovima sa voćarskim makazama, nego sekirče i testera, pa seci debele grane viška. Ponekad je to i više od pola postojećeg drveta, jer odavno niko tim jadnim živim bićima nije posvetio pažnju. Zato sam ih ja testerisao i udarao sekirom i kidao i uvrtao, i to bi trebalo da im prija.

Posle smo deda, Sofija i ja otišli kod Zaviše, a taj Zaviša ima imanje koje jebe kevu - na vrh jednog brda koje se zove Jakšenac, pogled se pruža na sve sve strane, vide se Valjevske planine, vidi se Bukulja, Kosmaj, Avala. Nekako se podesilo da se sa njegovim dvorištem graniče samo njive, livade i drugi voćnjaci, prva sledeća kuća je na dobrih 200-300m.

Kod čiča Zaviše je travica uvek podšišana, ali ne ona sterilna engleska, nego prošarana divljim cvećem i ostalim pratiocima obične srpske travke. Osim slobodnih zelenih površina, prostor je dodeljen i vinogradu, voćnjaku, bašti, predbašti, stazicama... a na najvišoj tački imanja počeo je da pravi senik, gde će se skupljati ekipa, piti rakiju, i dok on svira dvojnice, gosti će da pevaju. Tako žive ti matori drugari.

Posle smo još išli u livadu, bralo se zelje. Pavla je zaspao kao klada od tog silnog svežeg vazduha i prijatnog vetrića, probudio se tek u Valjevu par sati kasnije ;)

A ja debil zaboravio foto-aparat (ej, kako mi glupu reč imamo za ovu plemenitu stvar, foto-aparat. Aparat? Jebemmu, od sada to zovem isključivo kamera).

Ahhhh, koliko sunca, vetra i svežeg vazduha! (a dan je počeo otkazivanjem već zakazanog odlaska na Povlen, zbog kiše!)

Pogledajte slike, ne bih da bilo šta dodajem.

Po povratku iz šetnje sačekala nas je najsavršenija salata: izrendana sveža cvekla, celer, šargarepa, jabuka, rotkva, praziluk. Preliveno najfinijim maslinovim uljem. Posoljeno morskom soli. Poprskano vinskim sirćetom. Pojedeno na jen-dva.

A onda dvosatna koma. Zero. Fantazija. Dan kakav odavno priželjkujem.

Subota, oko osam. Budan već više od sat vremena. Odlazim po hleb i novine. Iznenađenje: "Пекара не ради до 5. децембра". Šta bre mamu vam jeeebem...!? Milun izgleda otišao u Kortinu. D'Ampeco. Ništa od vrućeg hleba.

Odguzeljam do onog što vozi Tuarega, uzmem jednu veknicu sa kukuruzom, i jednu kao crnu sa raznim semenkama. Svi zajedno se potom za doručkom iznenadimo kvalitetom ova dva proizvoda, utešeni zbog Milunovog nenadanog hedonističkog poteza koji nas je umalo koštao jutarnjeg stresa.

Onda se Sofija i ja polako spremamo za odlazak na Medvednik. U Domu ćemo jesti jagu, nosimo sanke, full opremu za sneg, preobuku. Pokupio nas je Mića g'din Matić Espaceom svog tasta. Koliko mesta, koliko različitih opcija, kombi je savršeno rešenje za porodicu!

Osim što sam okupljenu decu snimao kamerom, stigao sam da se malo i podnapijem; pojavila se odnekud neka mnogo fina rakija, i ja sam drmnuo nekoliko čašica. Jagu smo pojeli (i gibu! i vruću lepinju! i kozji sir i kajmak!), još malo se izigrali, pa onda nazad kući tim novim nazovi putem, koji je i bio povod za ovo okupljanje. Par minuta iznimne lepote: popodnevno sunce obasjava udaljene proplanke koji se od silnog otopljenog snega presijavaju kao da su zlatni. Nigde izmaglice, nigde smoga, visibility kakav se retko viđa.

Uveče smo odgledali Love Actually, svideo nam se. Zatim sam uzeo "Kandže" i čitao skoro do 2 iza ponoći, a 18 sati kasnije iznervirao me tupav kraj te inače zanimljive knjige koja me je nabila neočekivanom količinom energije. Zato smo Ksenija, Sofija i ja pustili ciganjsku muziku (Taraf de Haïdouks) i skakali i svirali tam-tam i neke zvečke. Pavle se za to vreme oduševljavao za njega nemerljivo velikom žutom loptom na koju deca inače sednu i skaču odbijajući se od zemlje.

Desila se još jedna zanimljiva stvar: na gajbu kod matoraca upala je ekipa u sledećem sastavu: Ljuba D, Zaviša i njegova žena. Deda nas je pozvao da se pozdravimo, Sofija je bila po običaju jogunasta, ali se odobrovoljila kad je čiča Zaviša odnekud izvukao dvojnice i zasvirao neki tradicional. Posle pet minuta mogli ste videti istu tu nevaljalicu kako sedi kod novog junaka u krilima.

Ja sam se potpuno uklopio u društvo - dali su mi čašicu da pijem rakiju koju smo kolektivno pre par nedelja kupili od istog tog Zaviše sa Jakšenca. Popih jednu, popih drugu, ali sa ovim matorcima nema šale, nemoš ih pratiti! A šta ću pijan u podne? Posle još par odfrulanih pesama pozdravismo se sa Sankovčanima i pobegosmo.

Od sutra sam na postu, zato smo za večeru dobili neku francusko-srpsku alpsko-šumadijsku varijantu pizze. Pozdrav čokolado, pozdrav šnicle, krmenadle, zbogom kajmače, sjenički i buđavi sire iz Maxi marketa, doviđenja jogurte, jajca, doviđenja kolači. Zdravo kaćoperke iz Morave, skuše i krkuše, zdravo rižoto od morskih plodova, tune i ine konzerve, pozdrav za medeno srce, bonžitu, dobrodošle sve vrste salata od šećerca, i paprike sa renom.

Je li, ko su ti "ljudi"? Ko su ti "ljudi" što su sistematski streljali izbeglice iz Srebrenice? Danima, puno radno vreme, ponekad do duboko u noć? Gde žive ti ljudi? Mora da ih ima puno, barem nekoliko stotina, koji su u tome učestvovali. Verovatno i više hiljada vojnika.

Ej, gde su ti ljudi, imaju li porodice, i šta očekuju za svoju decu, žene, braću, sestre i roditelje? Mislim, sa kojim pravom? Da li se neko od tih "ljudi" možda kaje?

Šta su uradili, šta su samo uradili...

Vratio sam se iz Praga, kola su me čekala kod Markića u Beogradu, pa sam opušteno odjezdio kući. Beba je bezpogovorno porasla, Sofijina frizura turned out to be just coooool, gospođa je dobila logoreju kad sam se pojavio :). Promuvali smo se i po gradu predveče i videli standardno poslepodnevno društvo koje visi oko Desanke.

Stigao je i kum iz Amerike! Posle (ne)gledanja jalovog fudbala i pijenja rakije otišlo je nas nekoliko u noćni provod. Pošto sam u Pragu od prošle nedelje pa do ovog petka bio omamljen svako veče i ostajao do kasno u lokalnoj birtiji ili u downtownu sa svim ovim internacionalnim društvom, a i pošto se tamo pije, ehhh! dobro pivo, nisam baš bio previše furious oko sinoćnjeg izlaska, bla bla, šta ovo pišem?

Hteo sam da kažem ovo: videh kod Organizma spisak učesnika na Pepsi Sziget festu, i već se dogovaram sa Nešom da njegovim novim kolima odemo na koncert Franz Ferdinanda. Zašto koji moj ne dolaze u Novi Sad?

Još nešto, startovao sam fotoblog. Tu ću stavljati tek po neku sliku malo većih dimenzija, pa nek se polako pravi neka galerijica.

I još još nešto - kako se na mađarskom tačno kaže 'živeli'? Ege šegedre Egešegedre? Orga, pomagaj.

I još još još nešto: sad sam gledao na MTVu neku čudnu emisiju, ili je to bilo nekoliko emisija, stvarno nisam shvatio, uglavnom, taj jedan mlađi lik je napravio reportažu iz Beograda i guess what - baš je dobro izgledalo. Kao, noćni život, razgovor sa blagoglagoljivim Džajls Pitersonom, clubberima, nekom opakom pič, ups, ženkom. Ta reportaža kao i veza exita i MTVa nekako je povezana sa serijalom o sex traffickingu, a ima i ovaj sajt: www.mtvexit.org.

(Ali, šta je za nas sex trafficking kad imamo ova čudovišta što ponižavaju i ubijaju maloletnike i pride vole i da se snimaju. Mnogo me je to izbacilo iz ravnoteže. Jednostavno ne mogu da shvatim i da spakujem bilo gde.)

Ovo pitanje me muči još odavno, sve zaboravljam da se raspitam: zašto se na italijanskoj TV ovi što prezentuju vremensku prognozu pojavljuju uniformisani? U čemu je štos? Jel' se kod njih tom meteorologijom bavi neka vojna struktura, ili šta?

Sinoć sam otišao do Sofronića da se malo družimo, i kad sam se vraćao, opušten, negde oko 23.00, padne mi na pamet odlična ideja: da sednem u kola i da se malo provozam. Otvorim prozor do pola, pojačam radio, ubacim u treću i krstarim po ataru sela Petnica, Beleg i Valjevo. Da li sam video živog čoveka za tih 45 minuta, nisam baš siguran. Ali prijalo mi je.

Kad sam stigao kući shvatio sam da sam malo pripit i da me boli glava.