Ovo slušam - na kompu, dok radim. Na ajpodu, na poslu i dok hodam. I uveče kad legnem. Dao bih ceo jedan Exit za jednoipočasovni nastup ovog neverovatnog benda. Živeli!
Arcade Fire, sure.
Arcade Fire, sure.
Recently in slušam, gledam Category
Evo kako slikanjem vodene površine može da se dobije nešto nalik makro šotu suve šljive. ISO držim na 100, a blendu zatvorim taman toliko da mi ekspozicija bude oko 1/10, što je dovoljno da se dobije dosta (ne previše) efekata od prelivanja vode, a da slika ne bude neoštra (zbog slikanja iz ruke; objektiv ima IS).
Sinoć sam gledao Madridski derbi - Atletiko - Real. Kakva fe-no-me-nal-na utakmica! Kako je bio super komentator (ne znam da li je to onaj Banjac ili ne) - baratao je takvom gomilom korisnih podataka i bio potpuno na nivou onoga što se dešavalo na terenu. U jednom trenutku je priznao da ne zna zašto Kasano nosi zavoje na rukama... posle 15 minuta saopštio nam je da mu se upravo javio Dušan, sin Radomira Antića, koji se sa zaboravih čijom ženom nalazi na stadionu, i da mu je rekao kako Kasano ima nove tetovaže! Radomir Antić je u isto vreme komenarisao utakmicu za španski radio, pozvali su ga kao bivšeg trenera oba kluba. Super, a!?
Istog dana, samo malo ranije, u našem derbiju pobedio je Paaar-tizan! Paaar-tizan! Zašto me to posebno interesuje? Zato što je od zimus standardni prvotimac crno-belih moj prvi komšija Đole. Jutros u novinama on - najbolje ocenjen igrač.
E... ali našta liči režija prenosa (odnosno snimka) utakmice! Kakav je to užas. Za to je sposoban samo i jedino RTS (u stvari, i Pink). Onako, dosadno, ružno, buđavo, ponavljaju snimak šanse ili gola sa apsolutno svake jebene kamere koju imaju na stadionu! Daj bre neki detalj, daj nešto. Ili kao, zumiraju da prikažu počasnu ložu, a ono... u nekoj plavičastoj izmaglici vidiš siluete koje se mrdaju. Strašno.
Pobogu brate, kao da ne gledaju bar jednom-dva puta nedeljno kako se radi prenos u evropskom fudbalu... strašno je to kako su neki ljudi nekritični prema sebi i svojim ostvarenjima.
Pratite li US Open? Ja sam se tek juče uključio i... imam šta i da vidim!
Ona širokougla kamera postavljena iza leđa igrača, negde u visini potiljka, što u nadnaravnom skraćenju na predivan način hvata ceo teren - oh, kako mi se sviđa! (to je ista ona što na NFLu leti iznad igrača i prati ubacivanje lopte, ili free-flightuje u NBA). Čak su i boje nekako artificijelne, i usudiću se reći - lepše nego prirodne.
Šta uopšte pokušavam da kažem? Pa eto to, da prikaz zbivanja na terenu u naglašenoj perspektivi, sa visine oka kod stojećeg čoveka, unosi potpuno novi doživljaj u gledanje prenosa. Jasno vidim dva fizički neverovatno pripremljena muškarca, koji tako krvnički raspaljuju po lopti, trče-koče, trzaju, kidaju - kao da nema sutra (to obično kažu samoproklamovani jebači kad opisuju kako su... whatever). Kao neverovatno dobro urađena video igra, tako mi izgleda. Koliko onaj klasičan aksonometrijski pogled izgleda inferiorno u odnosu na ovu novoostvarenu dinamiku - prirodnije od prirodnog, stvarnije od stvarnog.
dalje: yahti.com
...I samo da dodam da mi više ne propuštamo koncerte, barem ove beogradske. I tu ne mislim na strane zvezde, nego brate i domaće izvođače. Eto npr. kad će ti Jarboli predstaviti novi album? Ili, Darkwood Dub negde na otvorenom. Ili neki reperi/hiphoperi.
Evo vidim da sutra uveče Rambo Amadeus nastupa u Kosjeriću, how cool! Ali, put do Kosjerića uopšte nije za noćnu vožnju, ispričavam se.
Do ove godine tradicionalno nisam išao na EXIT. Za prvi sam bio u vojsci, za drugi smo imali bebu, za drugi takođe, za treći valjda opet isto, za četvrti more, za peti još jedna beba... Ovog puta smo se samo malo napregli, organizovali se i jednostavcno otišli, bez mnogo filozofiranja.
Subota posle podne, treći dan EXIT festa. Zovu me ovi iz Novog Sada, i ja negde oko 18.00 sedam u kola i odlazim ponovo preko Save i Dunava, nalazim ih, stavljam lavlju šapu, skidam radio, zaključavam kola: zabava može da počne!
Prvo je trebalo naći kartu kod tapkaroša. Kada smo to obavili, otišli smo na mejn stejdž da vidimo našta liči Bil Ajdol. Na pola prve pesme već smo videli dovoljno, krećemo u beznadežnu akciju izvlačenja iz strahovite gužve. Par razmenjenih psovki i dvadesetak minuta kasnije, eto nas konačno na putu ka Fusion, Hip Hop, Reggae, Latino stejdžu. Da li sam nešto zaboravio... Ah da: MTV Free Your Mind stejdž, gde smo otplesali dobrih sat vremena uz odličnog DJ Pukija između savršenog tuceta riba.
Na HipHop-u smo otpratili Marčela i Sky Wikluh, povremeno idući do Latino stejdža gde je bio neki naš čovek sa maćado kijarom u flašicama od po pola litra, i gde se sjajno đuskalo (uz povrmemene ispade u vidu Šakire i sl). Našli smo se i na nastupu Sofa Surfersa, a možda najviše vremena, sasvim neplanirano, proveli smo na Reggae Stejdžu vičući hajlaselasijajajaj, rastafarajaj. Uostalom, tu smo bili i u pola sedam ujutru, kad se ugasio i poslednji zvučnik a crnac sa dredovima nam izjavljivao ljubav (zapravo više srpkinjicama, ali dobro sad).
Dance Arena? Da, bili smo i tamo, u kipućem grotlu. Nije nam baš prijalo - večina prisutnih je tu provela celu noć i teško je bilo uklopiti se u 'kontext'.
Drugari se spremaju za Štrand (jer, oni su iskusni exitaši, iznajmili su stan na Petrovaradinu), a ja sedam u kola, palim kući koja je udaljena 135km. Odgovarali su me od vožnje, ali ja sam morao da zaokružim ceo događaj, a ne da ga razvlačim na ceo taj dan. Malo sam se pokolebao kad posle jedne raskrsnice, na kojoj sam pročitao da treba da skrenem desno, prošavši je, nisam mogao da se setim da li sam zaista skrenuo ili sam nastavio pravo... Ali dobro, iskobeljao sam se iz te zbunjenosti i sigurno dojezdio do kuće, uz guaranu i čokoladice (inače, nisam bio skrenuo, pa sam malo zalutao kroz Kamenicu, whatever).
Ekskluziva: Kikoman je ovih dana zagolicao maštu ženskog sveta lažnim linkom ka svojim slikama u švedskom izdanju Playgirl magazina, a mi smo se preksinoć sasvim slučajno dočepali nekog - malo drugačijeg - materijala. Nikakve dodatne informacije o ovome ne posedujemo - tracklisting i tako to, ali je i sam omot valjda dovoljno rečit.
Da li je materijal autobiografski, koje teme autor obrađuje na ovom izdanju, zašto je promenio formu izražavanja, pa donekle i frizuru, ostaje tajna. Kontinuitet se uočava jedino u doslednoj nadogradnji brižljivo negovanog stila odjevanja.
Na kraju, možemo samo poželeti da Kiko ponudi neki podcast sa prikazom novih tendencija, i naravno obećani photo-session za ženskinje.
UPDATE: U medjuvremenu se oglasio i sam Kiko, sledećim biranim rečima:
Za sada mogu samo reci da ce to biti nesto novo, sveze. Muzika za sevdah i za razmisljanje: Trip-folk. Pozdrav za Sve moje obozavateljke, Voli Vas Vas Kiko!
Evo baš gledam Beoviziju, pomešanih osećanja. (Misliiim, osećanja, jebote!) Kad smo se uključili, smenjivali su se neki mučenici, onda je voditeljski par Boda Ninković slash neka riba igrao slash pevao na poznate 'zabavnjačke' melodije, a utom i prepoznadosmo prvog izvođača, mislim da je bila ona pinkuša, pa onda ona baba, gadno mi da spominjem koja, a prikazala se i jedna zgodna mačka, narodna pevačica cajka (što bi rekli Rvati). Posle je bilo još nekih zanimljivih kreacija.
Sad čekamo glasanje. Kako bi bilo super kad bi napravili živa uključenja iz studija širom Srbije! Ali da ti što se javljaju iz raznih gradova moraju da budu opušteni, neformalni i da se ulaguju domaćici večeri, a pri tom da su pozicionirani negde u downtownu tako da se vidi kako je to tu... recimo u Svilajncu. "Dobro veče Svilajnac, kako su raspoređeni vaši glasovi?", a ono iza ovog što se javlja kulja neko blato. Ili se skupi čopor pasa lutalica. Ili skaču neka deca. Whatever.
Riba iz Svilajnca cvrkuće "Катр поан: Ана Бекута", publika maše balonima i zastavicama, u bekstejdžu već počelo šizenje/ludenje, free -flight-kamera pravi vratolomije između znojavih igračica... sve što podrazumeva jedna poštena Evrovizija, samo još prilagođena ludačkom kontekstu Srbije na početku XXI veka.
Kad sam već kod tih čudnih prikazanja, evo da se naglas prisetim jednog verovali.ili.net - opanak džinovskih dimenzija, sa čarapom/nogom negde do pola potkolenice, u makro planu. Posle par sekundi kadar se širi, vidimo ruke koje drže taj predivni suvenir. Da. To je Željko. Arkan. Ah, da, fudbalski stadion... Obilić igra u kupu UEFA. Protiv Atletika iz Madrida ili ko već beše. Dakle, Arkan poklanja ovaj tradicionalni simbol Srbije uvećan deset puta predsedniku gostujućeg kluba. Nedugo zatim na teren istrčavaju tigrići. Pravi tigrići, ne jugend neke paravojne formacije. Obilić naravno glatko gubi, predsednik gostiju verovatno zaboravlja dragi poklon u hotelu... kemp...
Power Puff Boys! Kakvo ludilo, ludilo, LU-DI-LO!
Nisam se nešto nikad udubio u hokej, jedva da sam odgledao koju utakmicu prethodnih godina, ali kao da sam sve nadoknadio sinoć, kod doktora. Rusija - Slovačka, izjednačena, brza, fantastična utakmica, a onda, pri rezultatu 3:3, pet minuta pre kraja:
...Minnesota Wild forward Marian Gaborik scored a pair of goals late in the third period to give Slovakia a 5-3 win over Russia on Wednesday to open their men's Olympic ice hockey tournament.
Dve simetrične kontre, prva s desne, druga s leve strane. Neverovatno ubrzanje, za dve sekunde Marian se nađe na drugom kraju terena, zamahuje, pak leti u suprotni gornji ugao! Per-fekt-no!
Oduševljeni Slovaci u publici, pravi delirijum. Setim se odmah birtije Restaurace na Hanspaulce, u Pragu, gde se na videobimu gledaju fudbal i hokej. Šta li je tako zanimljivo u tom hokeju, mislio sam se ja dok su Česi uz kubne metre piva i urlanje postajali prvaci sveta, a eto sinoć sam sve provalio.
Pratim ostatak turnira, bez daljnjeg!
UPDATE: Moji favoriti, Slovaci, sinoć su pobedili i Litvance, 6:3. Idemo, Slovačka!
UPDATE 2, treće kolo: The U.S. men's hockey team played its best game of the Olympic tournament thus far. Too bad for the Americans it still wasn't enough to beat Slovakia.
Ovaj, gledamo dodelu MTV nagrada u Lisabonu.
Jel se sećate vi uopšte kako ste se osećali one godine kad je na TV Košavi išao direktan prenos iste stvari, a dvoje 'mladih', 'pametnih', 'zaniljivih' bilo domaćin nama, српским гледаоцима.
Je'se sećate kako su zamucali kad su shvatili da je dobitnik Free Your Mind nagrade - radio B92?
Ceo dan su sa B92 diskretno podsećali slušaoce da gledaju prenos, ali tako da se Turci ne dosete (mislim, ni ja se nisam dosetio ;))
Eh! Kakava je to pobeda bila...!
Kao kad bi sada... pa ne znam, stvarno. Stvarno je bilo važno. A i protivnik je bio mnogo jasniji. Definisaniji.
Eto. Ovogodišnja predstava je dosta fino dizajnirana; pojavljuju se tu ledine sa umnoženim desetinama hiljada ljudi, razglasom na visokim stubovima, nizak horizont, blještavilo po simetrali horizonta, kao neko Sunce. Revolucionarno. Retro, konstruktivistički.
Free Your Mind 2005: Bob Geldof.
Jučerašnji serijal koncerata "Live 8" na najbolji način nam je upotpunio dan, kad je već vreme bilo katastrofa (ni danas nije ništa bolje), pa se nije moglo napolje. (Mislim, ja bih i mogao - kad je tako šugavo, najpametnije je izaći u šetnju po prirodi sa fotoaparatom, boje su drugačije, ekspozicije duže, javljaju se refleksije... zanimljive stvari sve u svemu)
Koncentrisao bih se ne na izvođače (koji su nam redom bili zbog ovoga ili onoga interesantni, makar bila to i Maraja Keri) već na ceo događaj iz ugla jednog posetioca.
U poslednjih mesec dana pročitao sam nekoliko gnevnih izveštaja sa beogradskih koncerata (KW, JK, BD) - stravična gužva, užasan zvuk, paranoja na ulazu/izlazu... Sve što treba da ti se smuči i najbolji nastup.
A kako je juče bilo u Londonu? 2-3m2 po posetiocu, čak i sasvim napred; desetak ogromnih screenova za one sa jeftinijim ulaznicama; milijardu hemijskih WCa (video sam šemu na BBCu), šankovi lako dostupni... Ozvučenje... da li je to igde više problem osim u Beogradu? Osvetljenje, vizuelni efekti - ništa preterano, ipak atraktivno, efektno.
Kako bih se ja tu proveo? Savršeno! Lepo se obučem, namirišem, razgibam, spakujem neophodne sitnice, i odem. Kad ti se nešto pije, najnormalnije odeš do šanka i kupiš; kad ti se ide u WC, samo odeš, bez ikakve posebne organizacije. Kad se umoriš, izađeš na stranu i prilegneš na travicu u Hajd parku...
