Recently in uživancija, putovanja Category

Nije da CG nema šta da ponudi, nije to, nego... Grčka ima toliko obale samo na Krfu čini mi se... ali pre svega, taj prostor - plaža, na primer 50 metara široka. Onda park/parking/plažni bar zona, novih 50 metara. Onda ulica, pa smeštajni kapaciteti. Pa tek onda - brdo.

I drugo, svaka čas' Cetinju, Lovćenu, Rijeci Crnojevića, Kotoru... ali Grčka, to je antika, to je i Rim, pa Vizantija, pa Turci, pa ponegde Venecija. I gde god da odeš, ima nešto. Čak je i priroda poprilično spektakularna.

 

Hoću da kažem, zašto uopšte neko da se cima preko tri planine i kroz pet kanjona, prosečnom brzinom od 40 km/h, da bi se potom tiskao sa tri čoveka po kvm i kupao u zagađenom moru sa uništenim živim svetom, ili, zašto bi se svaki put kada krene negde kolima zaglavljivao na jednom jedinom putu koji ide paralelno sa morem, i tak...

...kad može lepo da sedne u kola i da auto-putem dođe do Soluna, a onda dalje auto putem gde hoće - prema Kavali, ili na Halkidiki, ili pravac Atina, i da se bolje i uljudnije smesti za manje pare, a da ima i struje i vode u izobilju.  I da  jedan  ili dva dana odvoji za neku od mediteranskih metropola (Solun, Atina) ili neki od tih malih divnih gradova (npr Kerkira), i da uživa u čistom moru, raznovrsnosti ponude, zanimljivom jeziku, zapažanju sličnosti i razlika, ili whatever.

Ne sviđa se meni više da razmišljam hoće li deca morati na infuziju zbog dehidracije izazvane virusima iz mora (a pre toga da čekam u redu za doktora četiri sata, a pre toga da izmišljm mesto za parking), niti da mi se pod imenom "apartman" iznajmljuje jedna od 6 soba na spratu sa zajedničkim frižiderom ili ne daj Bože kupatilom, niti mi odgovara da se laktam ne bih li ušao u vozić ili brodić, a (brate slatki) ni radio stanice mi se nikako ne sviđaju - koja je bre to muzika keve ti, a? Šta je to bre? Ima li nešto normalno da se čuje u tom etru?

Ma hajde molim te.

Šta sam još radio u Pragu ovog puta?

- bio na Summer Campu koji je ove godine održan u lokalnoj osnovnoj školi. Ne znam da li tako sređene škole postoje kod nas - ovde u dvorištu raste voće, teren ima neku modernu gumenu podlogu zelene boje, transparentna čelicna struktura stepenica i galerije se uvija oko starog zidanog objekta, hodnici imaju proširenja u koja su smešteni metalni ormarići za učenike. U kupatilima ogledala, topla voda, papir za brisanje ruku. Nigde grafita, sve lepo okrečeno, ali ne sterilno - veselo, prijatno, udobno.

-  bio na dva roštilja; oba puta je bilo više vrsta nemačkih i českih kobaja sa sosastim prilozima. Bilo je i šnicli, ražnjića, pilećeg mesa, pečuraka, povrća i - grilovanog ananasa u mandži sa medom.

- za jedno veče pio tri vrste votke: ukrajinsku gorilku čije sam ime zaboravio (jedan Roman koji je iz UA rekao nam je da je to probably the best koju imaju), zatim belorusku Berezovaju (nešto sa brezom) i na kraju neku česku, aromatizovanu, sa divljom jabukom. Prve dve su vrhunske, treća prijatna. Sve to pomešano sa pivom koje se toči na iznajmljenom divajsu u dvorištu nateralo me je da obiđem tri kruga oko bloka koji uopšte nije mali, pre nego sam bio spreman ponovo se suočiti sa drugim ljudima. Hteo sam da puke, ali sam ze bojao sesti, ako sesti - zaspati, ako zaspati - ostati zaboravljen, itd. Nisam smeo da stanem.

-  pio šampanjac Sect na splavu koji gleda prema Hradčanima. Nije mi prijalo mrdanje podloge izazvane talasima od pomahnitalih brodića koji idu gore-dole Vltavom.

- Saznao da je Vltava u Pragu duboka tek izmedju 1.50 i 3.50 metra, i da ovde dostiže maksimalnu širinu. Inače je to jedna tek malo veća reka. 

- Video reklamu i pročitao tekst u The Prague Postu o pivskoj banji u mestu Chodová Planá. U banji se praktikuje kupanje u pivu. Dok se brčkaš, dobiješ još dve 0,3 čaše lagera da piješ.

UPDATE
Zaboravio sam da kažem da sam i kupio neke stvarčice: jedan laneni, lagani sakojčić crne boje sa vertiklanim prugicama, i jednu cool t-shirt. Žena je dobila dve suknje iz H&Ma i jednu haljinu iz Zare. Deca neke igračkice. Sve to sam pazario za sat ipo - dva, koliko sam uspeo da se sjurim do grada u nedelju. Svo ostalo vreme proveo sam u predgrađu.

Nadam se da je sada ova blog platforma funkcionalna i da mogu nastaviti sa redovnim aktivnostima.

Ana i ja smo bili u Sarajevu i Mostaru prethodnih par dana. Upoznali smo više zanimljivih ljudi iz ex Yu republika i iz inostranstva, i to je sve super, ali bih se ja zadržao na prostornom fenomenu zvanom Mostar. To je jedan divan grad, čak i ovako sjeban i podeljen, i po oblačnom vremenu, i bez zelenila i ljudi na ulicama.

Stari grad leži na dve reke, Neretvi i Radobilji, i obe su pune vode, zelene, duboke. Tu je (ili bar tako izgleda) još gomila potoka, jazova, voda na sve strane. Kaldrmisane ulice ukrstaju se pod najluđim uglovima, prelaze sa nivoa na nivo, kamene kaskade, kameni i drveni mostići, terasice nadnete nad reku, stepenice, krovovi od kamene šindre, minareti... i onda taj neverovatni most, a sa druge strane zanatsko - trgovačka ulica koju zovu Kujundžiluk. Na njenom kraju, naravno, pijaca.

Zamišljam kakav mora biti ceo ovaj kraj u proleće i leto, kad su krošnje zelene i kad je toplo. Tad bih seo u neku zgodnu bašticu, srkutao kafu, i... ništa, samo to.

Ali, nije Mostar samo to, i moderne ulice su fine, ima tu i kružni tok, i još finih momenata. Tragovi rata su dapače još uvek više nego očigledni i ružni, sjebavajući i nerazumljivi. Kao i novosagrađeni verski objekti.

Otišli smo i do Blagaja, 20ak minuta na jug, gde se nalazi vrelo reke Bune, vodom najbogatije vrelo u Evropi. Pogledajte slike, pogledajte tu zelenu dubinu i širinu, neverovatno.

Nekoliko gurmanskih impresija sa juga:

- u Vranju postoji ćevabdžinica "Kod žabu". Koliko god da nam se svidelo njeno ime, toliko smo bili nezadovoljni pljeskavicama;

- Skopski hotel "Kontinental", nema wireless internet ni grejanje, i poprilično je otrcan;

- premestili se u "Turist", omanji hotel u samom centru, kod koga sve štima osim interneta (postoji kao neka diaul-up konekcija po sobama što je neupotrebljivo). Najudobniji krevet u kome sam skoro spavao morao sam da napustim posle nepuna četiri sata sna, jer smo imali zakazan važan sastanak;

- na važnom sastanku otćutao sam svojih pola sata (dva puta sam poluglasno rekao "Yea" i "Yes", dok je šef briljirao) i mirisao na pet mandarina koje sam spičio nadajući se da će me C vitamin malo razbuditi;

- ključne reči od prethodnog dana: par točenih ginisa (irish pub), stara žolta i točeno skopsko, pastrmlije pastrmajlije (neko istanjeno pizzasto testo sa ovčijim usoljenim mesom), nekoliko vrsta pinđura, pite, sarmice.

- Posle podne u Vranju, nakon uspešnog sastanka --> Haremluk: pihtije, kavurma, sir, trljanica (čik pogodi šta je!), srnetina.

- veče u Nišu: ne radi wireless u Panorami, ali zato radi u Aleksandru.

- Radni doručak, poslastičarnica Kalča: Milk fei + parče Švarcvald torte;

- u povratku, kafana "Bolji život" u Donjoj Mutnici, skretanje sa auto-puta. Preporuka sa razlogom! Kiseli kupus sa alevom paprikom, turšija, sir, pljeske, dimljene vešalice, ćulbastije.

- Izlazak u Beogradu, oko ponoći, počinjemo susretom sa Tozom Žabozom i njegovim kolegom u "Idiotu". Par piva, pa onda napolje na po mić-dva-tri, pa ponovo unutra, pa na kraju u klub Dolar. Ponovo lezanje u četiri, ponovo ustajanje u sedam, palim kući, lepo je bilo.

Ovu i druge slike postavio sam ovde. Kako je bilo? Super, naravno. Ja sam preko dana uglavnom radio (imali smo tri različita treninga, dva Basic online publishing, jedan Advanced), ostatak porodice je šetao/kupao se/šopingovao, zavisno od vremenskih uslova, koji su inače bili izrazito promenljivi. Išli smo jednom do Budve, n+2 puta u Kotor, dva puta do Stoliva.

Septembarski boravak na moru neizbažno me podseti na one oktobarske odlaske u Krašiće kod Naci Ž., eh da!

Pratio sam Eurobasket 2005, naravno, i umereno se nervirao. Mislio sam da je isključivi krivac za tu bruku onaj gedža iz Čačka, ali sad su stvari počele da se odmotavaju, pa iako je on to morao da spreči ako treba i najradikalnijim potezima, ne mogu više sav gnev na njega da usmeravam. Mislim, koji gnev, nije gnev, nego to razočarenje što sam znao da će ovako ispasti, a oni su to više nego potvrdili. Whatever, dude.

Šta ima ovde, a? Osim što je Kaha Harvardze propustio priliku da se slika sa Tadićem, jel bilo još nešto zanimljivo?

Oh my,

sutra - palindža za Prag. Krećem ujutru za Bgd, ostavljam kola Markiću, standardno. Ovog puta strpali su nas u Penzion PATANKA, Patanka street no. 4, Prague 6. (http://www.patanka.cz/). Znam taj kraj, tu je blizu Baba/Podbaba/Nadbaba, ono werkbund naselje koje sam obilazio u martu. Sjebano je to što do offica moramo da hodamo uzbrdo jedno 15 minuta da bi stigli do busa, pa onda jos nekih 10ak minuta vožnje stotrijeskecom.

Pokušaću ovog puta da nagovorim sebe i Žozu da odemo do TV tornja, ne zbog tornja (doduše...!), već zbog priče koju sam čuo o tom kraju od Sebastijana - brojne pivnice pune mladog sveta, vesela atmosfera, legalno konzumiranje smolaste biljke, lud provod! Seb je lik iz istočnog Berlina sa dva ogromna kera koji mu dođu kao sastavni deo tela, znači, kad izlazi, izlazi sa njima, kad putuje, kad spava,... skroz bu-ya. Whatever.

Vreme u Pragu je kao i ovde, i biće tako do daljnjeg. Ja se vraćam u nedelju, pa ono...

Ehm,

čudno mi je što ću ovo da kažem, ali: Podgorica rules!

O čemu se radi? U petak pos'podne krenemo K. i ja u Podgoricu, sa zaustavljanjem na Zlatiboru, u restoranu Mačkat. Pojedemo skoro kilo jagnjetine (ovo stvarno zvuči prosto, ali nekako je normalno kad se nađeš u tom kontekstu putovanje - planina - glad. Čak iako je takva klopa potpuno nezaslužena: koliko kalorija treba da potrošiš i na kakav način, da bi to bio odmeren obrok za nadoknadu izgubljene energije? Whatever; pojeli smo to i zadovoljno nastavili dalje).

U Podgoricu stižemo malo pre ponoći, nalazimo se sa našim domaćinom, sedamo u baštu jednog od kafića u tom njihovom centru. Toplo (dvadesetpetšest), miriše na more, piri neki blagotvorni povetarac, (dakle vremenski uslovi kakvi se kod nas u to doba noći nisu poklopili godinama; ništa pulover, ništa lagana jaknica). Ta ulica mu dođe kao neki korzo, devojke šetaju, muškarci sede i gledaju. Ne malo me iznenadilo koliko sjajnih riba ima! Ne, zaista, svaka čast. Nismo pričali ni sa jednom, samo smo sedeli i pili pivo, i prijalo mi je, kao što bi mi prijala projekcija nekog laganog filmića u otvorenom bioskopu. Posle smo još malo sedeli na tersai tog hotela u kom smo odseli, neki privatni natripovani mali hotel kod bus i žel stanice. Mnogo prijatna noć.

E da, videli smo taj most što ga otvoriše pre koji dan, na Dan državnosti: super izgleda. Viseći je, u smislu kablova okačenih o jedan centralni nosač. Lepo je osvetljen, u samom je centru, i kolone ljudi ga prelaze i tripuju se kako su moderni i uspešni. Zapravo, svi koje smo videli/čuli, pročitali i osetili, u tom su nekom poletnom fazonu, osobito zbog tunela koji je otvoren isti dan, a koji put do mora skraćuje za skoro 30 kilometara, što znači da se sada na plaži može biti pola sata posle polaska iz Podgorice. Tunel je, ono, evropski u najboljem smislu te reči: ventiliran, po svim propisima i to. I stvarno, velika je to stvar. Bravo.

Sutradan smo nekako ustali i otišli kod naših poslovnih partnera, ja sam obučio devojčice da održavaju novi sajt, a potom smo otišli u italijanski restoran na ručak (već je tri-četiri popodne). Predjelo (mocarela, pršuta, neke palačinkice od patlidžana i povrća, mmmmmmmm), glavno jelo tri vrste paste (jedna ljuta, jedna slatkasta, jedna arabiata), tiramisu, espreso, prošlo 18.00 sati, sedamo u kola, palimo nazad u Srbiju. Kući sam stigao u 1.00 posle ponoći, još uvek sit, pripit od prethodne noći, osvežen prijatnim vremenom i vizuelnim mesnatim zanimacijama...

Pih, i nisam se nešto proveo. Prvo smo se smorili na granici, međ' Turcima (nemam ništa protiv njih, nego nama tu nije bilo mesto, mi smo poslovni ljudi, ne neki gastosi... a bili smo prinuđeni da čekamo preko tri sata). Zato smo zakasnili u Skoplje, tako da ništa nismo radili taj dan, samo išli na večeru/pijanku.

Sutradan smo se uz zaglavljivanja lifta popeli na XVII sprat, ja održao tu obuku, malo fotografisao, i onda nazad kući.

Evo nekih slika:

Ovo je pogled kroz prozor hotelske sobe; hotel je, naime, u okviru kompleksa zatvorenog olimpijskog bazena, pa se nekako odatle izlazi na ovu terasu.

Pogled kroz prozor redakcije. Zapaziti ogroman krst na brdu iznad grada

Konačno, pogled sa krovne terase na XVII spratu.

Summercamp, ponovo. Dolazimo iz: Srbije, Češke, Mađarske, Nemačke, Kanade, Jordana, Gvatemale, Holandije. Možda sam nešto i zaboravio. Pričamo o softveru koji koristimo - Campsite za medijske web prezentacije, Live Support za radio stanice, Cream je customer related management a Dream je Distribution isto to. Whatever. Rasporedili smo se po svim spratovima MDLFove vile na Dejvicama, i lepo nam je. Ručkovi u dvorištu, pijanke u lokalnoj birtiji o kojoj sam već pisao prethodni put, tri planirana bbqa u gardenu.

Ono što me najviše zanima ovog leta su dSLR, digital Single Lens Reflex kamere, a ovde - osim mene - jednu, još napredniju, ima Akoš, lead developer of Live Support (EOS 20D), a naš sysop ima Nikon d70, iste klase kao moj Canon 350D.

Slike sam postavio na FlickR, a biće ih još. Akoš je skoro išao u Sijera Leone (tamo gde sam ja trebao da idem, pa nisam) i ima zanimljivu online galeriju ovde.

Ovog puta neću ići u šoping, obećavam. Umesto toga, više ću se šetati i fotografisati.

UPDATE: Kad sam već nabrajao zemlje iz kojih dolazimo, ajde da popravim spisak; zaboravio sam: Rumuniju, USA i Jermeniju.

Vratili smo se, jedva se iskobeljavši iz onolikog snega, kad nas ovde dočekaše skoro identični uslovi. Ali nije to bitno. Evo šta je bilo:

- skijanje: pet od sedam dana. Nije ni loš skor, kad se uzme u obzir da je moglo biti i dva od sedam. Magla i jak vetar najveći su neprijatelj skijaša, jer tada žice ne rade. Kada rade, onda obično staze nisu pripremljene, ali to je manji problem, i tako. Ne znam da li se nekad desi da se baš sve uklopi.

- smeštaj: vikendica na samoj stazi Poljice, nije loša. Veliki nedostatak: ulazna vrata se otvaraju na spolja, što je zbog obilnog snega bio ozbiljan problem (vidi slike).

- društvo: super.

- Jahorina: mnogo lepa. Puno turista iz Hrvatske i Slovenije. Takođe, desetine i stotine Valjevaca.

Tako, ne bih previše da filozofiram. Slike su OVDE.

Update: Slike Joce Kovačevića. Ima ih puno, u punoj rezoluciji su, i dobre su. Pogledajte!