Recently in Valjevo Category

Šta mi se svidelo pre neki dan? To što sam krenuvši sa Sofijom u obdanište tu ispred pijace ugledao čoveka koji prodaje lisičarke.

Nisam odavno išao u gljivarenje, a lisičica je jedna od onih najlepših vrsta koje se mogu naći u srpskoj šumi. Uvek bih im se lepo obradovao pri susretu (množina, jer rastu u kolonijama).

Kupio sam 400g za 200 din,  nisu baš jeftine. Spremaću ih večeras na Yahti način (prema receptu Y.c chefa); kupio sam i buteljkicu sovinjon blana. 

Još o lokalnim atrakcijama: za vikend ćemo nadam se skoknuti do bazena u Sankoviću. topla sumporovita voda direktno iz zemlje ulazi u bazene, sve je improvizovano i antifensi, a ja to volim.

Nek se sredi jednom, nisam protiv toga. Samo mi se i ovako sviđa, ima neku posebnu čar taj pogled na livade sa kravama kroz bodljikavu žicu. Ili nije u tome štos, ne znam. U svakom slučaju - blagotvorno je.

 

Pre dva dana umro je Vlada Milić, moj prijatelj.

Pamtiću ga pre svega po onim danima koje smo proveli zajedno u IS Petnica, na Letnjim školama arhitekture, u drugoj polovinu 90ih. Valjda zato što sam ga voleo na faksu, prijavio sam se u njegovu radionicu. (U nekom prethodnom postu sam se žalio kako sam sve iz tih godina zaboravio, a evo sad mi se vraća cela particija koja je bila greškom izbrisana, da se poslužim ovim kompjuteraškim jezikom u ovoj pretužnoj prilici)

Mislim, Vlada je bio ekstra-ordinaran u svakom pogledu - i same njegove dimenzije su bile upečatljive; međutim, njegov talenat, ali i brižljivo negovana veština komunikacije, bistrina misli, kapacitet primanja i odašiljanja informacija i poruka... meni bar je to imponovalo, to say the least.

A još jedna stvar koja me je kod njega impresionirala je to kakav je crtač bio. Ovih par frejmova koji se smenjuju sa strane su samo deo skicen bloka koji je Vlada za nepunih pola sata ispunio sedeći pod pečurkom u ISP. Predveče je, pijemo kafu i vino, pušimo i lenčarimo. Vlada onda izvadi četkicu i blok, umoči malo u jedno - malo u drugo, i po sećanju nacrta ove prizore koje je pakovao po Valjevu i okolini prethodnih dana.

Viđali smo se i kasnije, po Beogradu. Jednom prilikom mi je, kad smo sedeli u Domovini, poklonio knjigu "Oklopni bataljon" Josefa Škvoreckog (koja će mi kasnije u vojsci biti važan izvor vedrine i pozitivnog duha) - u to vreme čitao sam puno češke pisce, pričali smo o tome i on se setio i... eto.

I eto jutros sam saznao da je umro, i mnogo mi je žao. Vlada Milić, jedan od mojih ličnih heroja.

Pre nego što zapalim za Beograd, želim da izvestim sa lica mesta o ubrzanim aktivnostima na saniranju posledica nabujale vode u reci Gradac, koja je pre nekih mesec dana probila pletenu branu na Anatemi (Anatemama? please correct me if I'm wrong!), izazivajući niz neugodnih posledica: ribnjak neposredno ispod brane ostao je bez vode, samim tim i ribe; ono lepo poljanče na raskrsnici kod mosta smanjeno je za dobrih pola ara tako što je bujica odgrizla fin komad zemlje; nivo vode uzvodno sve do vodozahvata nekih par stotina metara dalje primetno je niži, ambijent je drugačiji; ispražnjeni jaz uzrok je i neprijatnog mirisa koji lebdi oko mesta akcije.

Dok jedna grupa radnika pobija kočiće i plete granje oko njih, druga opslužuje kamione, bagere i skipere. Zemlja i šoder se uzimaju tu, sa neposredne lokacije, i ugrađuju u nasip.
Jednim poslom rešavaju se dva problema - nezgodno nataloženi materijal utovaruje se u kamion, koji pedeset metara niže služi za ojačavanje nasipa. Inače, predivan prizor sinhronizovanosti dva čelična čudovišta.
Eno u pozadini se vidi kako je voda odnela deo poljančeta. I sam most je bio ozbiljno ugrožen ogromnom količinom nanosa, koji srećom ova dobroćudna mašina sada premešta na poželjnije mesto.

Ima ova prostosrdačna devojčica u video klubu pored nas, i baš me je sinoć malo i nasmejala svojom jednostavnošću i, da kažem, uklopljenošću u okruženje.

Ulazi neka baba, a devojčica se sa njom raspričala kao sa nekom vršnjakinjom, te gde si, te šta ima, a kad se dotakoše hladnoće, mala izbaci sledeću mudrost: "Noćas će mačka i miš da spavaju zajedno". Strava! Strava!

Ovi hladni dani su doneli neku posebnu atmosferu u grad. Stanje je vanredno, u najmanju ruku. Nekako su svi ljubazniji. Jutros je recimo naš prozorski termometar pokazao -19 stepeni C, i kad mu se još oduzme dva do tri stepena koliko se greje od gubitka toplote kroz prozor, dođe se do ispod minus dvadeset. Jebeno! Toliko je hladno, da nam se aspirator zaledio (u tom delu gde dodiruje zid i gde je rupa za odvod).

Handheld, 50mm objektiv, 1600 ISO, 1.8 blenda nije način kako se slika u ovakvim svetlosnim uslovima. No, pošto nisam imao izbora, okinuo sam sa planom da u fotošopu probam neke radnje koje bi vodile u pravcu ovog dole primera (da, to je fotografija, slikana u sred dana, žešće fotošopovana):

Međutim, ne ide. Whatever.

Jedna neobavezna pos'podnevna šetnja ovekovečena je sa par slika. Posle šetnje - tiramisu u Tre merliju.

Moja omiljena pesma ovog vikenda: Wheel of fortune (izvodi Key Starr), jedna od tema iz L.A. confidential, koji se davao prošlog vikenda.

RedSandrovići počeli da slave samostalno! B-R-A-V-O! Crvenoj gospođi se još jednom izvinjavam što nisam mogao ni sarmu ni ništa, bilo je super. Bili smo i kod Tektona, impresivna postavka.

Još da je danas - kao što nije - ispalo neko iole lepše vreme, sad bismo bili blizu izvora Gradca. Ovako, evo nas kafenišemo i slušamo Lauryn Hill unplugged (anpladžid što neko reče).

Nije ova slika baš neka ilustracija današnjeg provoda, nego mi se uklapa sa prethodnim postom i slikom one naše kuće u selu. Pa jel da?

Uglavnom, priča se po Valjevu već neko vreme o toj novoj ski stazi na Divčibarama. Neki kažu da se već postavlja 'četverosjedešnica', drugi da će ta žičara da opslužuje tri staze, zatim da ova nova završava na istom mestu gde i onaj Crni vrh (gadi mi se da kažem 'Kod Pepe'), i još svašta.

A šta smo mi danas videli? Prvo, mi - to smo La Lara, Red Sandra i ja. Danas - to je subota, 19. novembar. Videli, znači... Jebote!

Pa videli smo stazu, da, i staza u tom divčibarskom kontekstu ima poprilično impresivne dimenzije.

Prvo smo je ugledali penjući se ka Golupcu, a posle smo lepo otišli nekim putem i presekli je baš negde po polovini. Istina je da je trasa prokrčena, da ima zavidnu širinu, još upečatljiviju dužinu, ali je recimo istina i to da isečeno drveće još nije ni uklonjeno sa padine, a kamoli da se neka četverosjedešnica uopšte pravi. Zapravo, ne postoji ni put kojim bi se komotno došlo do staze (i sam put do Divčibara je diskutabilan sranje).

Međutim, sama činjenica da se na 30 i nešto kilometara od mog stana pravi ski centar me neizmerno veseli! Postaćemo vikend skijaši, moći ćemo zimu da prezimimo u Valjevu a da se ne osećamo prevarenim ili uskraćenim za nešto. Nije li to već jedan veliki korak napred?

Hm, ovo je jedan snimak iz septembra. U Kotoru smo, i lepo nam je.

Pogledam kroz prozor sada, u realnom vremenu, i poželim da se brrrrrzo spakujemo i ponovo odemo negde gde je lepše, čistije, inspirativnije...

whatever dude, what-eva...!

By the way, ne pušim već danima, i malo sam prehlađen.

Update: video je promenjen, sada se u jednoj od glavnih muških uloga pojavljuje i gospodin Pavle! Problem je samo to što mi je na poslednjem kadru kamera pogrešno izoštrila pozadinu umesto prvog plana. Kriv sam jer sam glup i to shvatam, što mi se treba uzeti kao olakšavajuća okolnost.

Za mene, ovo je jesen u Valjevu. I kad nakon posla odemo na Gradac na kafu. I stignemo za 7 minuta. I sretnemo poznanike. I dobijemo ratluk uz kafu. (neke stvari nemaju cenu; za sve drugo tu je...)

Samo, što reče danas Mjehur, nismo mi mala deca pa da se zavaravamo da će ovakvo vreme biti i u novembru.

Ipak, mala ekipa je smislila i dobitnu kombinaciju za zimu: pošto na Divčibarama nema skijanja, mora biti - snow boardinga. Tate i mame i deca, na padini nagiba do 5%, mogu da se zabavljaju cijeli dan. Iznajmiš board, obuješ svoje planinarske čizme, i to je to. Nikakva infrastruktura, ratraci, pancerice, ništa žičare i ski pasovi. A ipak na snegu, i ipak zimski sport.

U Klincima, živopisnom selu nadomak Valjeva, po peti put je održan letnji zabavno - edukativni festival Klincijada 05, korespondirajući tako sa najvećim muzičkim festivalom u ovom delu Evrope, Exitom 05.

Od ranih popodnevnih sati okupljali su se veseli mladi iz svih krajeva Valjeva, poneko čak i van granica naše opštine, iz Novog Sada, Lazarevca i Beograda. Posle uspele degustacije dvadesetogodišnje stomaklije, Kikoman i ovaj Srbin što potpisuje redove što čitate odoše idući ćuteći i založiše vatru. Nad žarom su se uskoro počeli rumeneti i smenjivati raznorazne mesno-povrćne kombinacije.

U međuvremenu, Amon Tobin je podgrevao ionako veselu atmosferu; zapaženi su i prvi njišući kukovi. Cvetni žbunići, dostugnuće višegodišnjeg truda mame od Doktora Pića (efendi Harvardlije, Kahe Harvardze, kako ga sve već ne zovu!) bili su scenografija za maštovite igre rastrčalih i već mnogobrojnih poletaraca.

Tople šerpe pune đakonija sa roštilja iznete su na sto, u tom stiže i dugo očekivani Bacardi, Naci Lu žonglirajući spretno flašama, braon šećerom i sodom uskoro nas posluži ovosezonskim hitom - mohitom (mojito). Tamo, u najdubljoj senci srpskog trema, dva para ruku se bore sa jednom istrešenom cigarom (ne beše papirića). Nekoliko beba na smenu spava u sobici na zapadnom kraju kuće. Baked feta kao poslastica za kraj rada roštilja, i tri kg sitnih kolača od lokalne mađioničarke, pa šta više?

Večernji deo ovogodišnje Klincijade upotpunilo je prirodni fenomen, grmljavina, i prateće sevanje. Sumnjičaviji misle da je sevanje izazivaju amerikanci, kako bi nas kao blicem osvetlili i slikali. Kakogod, neka slikaju. Ovde smo inače proveli i dva meseca bombardovanja, i ništa nam nije falilo, čak naprotiv! Da nije neukusno, moglo bi se reći - the best spring of our lifes. Kupanje na petničkom jezeru još od aprila, lude žurke, šetnje, basket sa lokalnom ekipom iz Žabara, dokolica, a u isto vreme - survival.

Nego, pada mrak, okruženje se od pitomog sela pretvara u spooky nedođiju, a ekipa zadužena za puštanje muzike šamara po sadašnjim i nekadašnjim favourites. Trem je diskać, dnevna soba bioskop, i tako. Svako je našao ponešto za sebe.

Na kraju, trebalo je u onom mraku okrenuti kola i iskobeljati se iz gustog mraka, onako omamljen. Lično sam vozio maksimalnom brzinom od 35 km/h, pretpostavljam i ostali. Ali, ovo nije bio kraj! Istuširani i lepo sređeni, eto nas u gradu, na nastavku druženja. Lep, ispunjen dan, dosta lepih slika... moje su ovde, La Larine ovde, Harvardlijine ovde, Tchuckyijeve ovde. I jedna grupna, za kraj.

Prethodnih sedam dana bio sam home alone, i, šta: bilo mi je dosadno. Mislim, nije da nisam imao i znao šta da radim, nego, izostala su uzbuđenja, zanimljive situacije i sl. Tek juče smo uspeli organizovano da odemo na Gradac i u velikom stilu pobedimo pretećih skoro 40 stepeni C. Slike? Ovde su.

Mmm, da: desila mi se čudna stvar sa kolima kad sam se vraćao iz Beograda pre koji dan - eksplodirala mi je unutrašnja guma, pocepala se spoljašnja, otpao deo felne, oko rupe za ventil. Vozio sam na tzv. kurtonki od Vidikovca do Valjeva i bio uzročnik velike gužve na Ibarskoj magistrali, jer nisam smeo brže od 50-60 km/h. Sutradan sam smišljao gde da nađem novu felnu za Tempru, jer to je problem, na kraju se obratim vulkanizeru, odemo do kazandžije, oni tu izlupaju parče lima, zavare ga, probuše rupu za ventil, ja kupim dve gume za pozadi i mnogo brže i jednostavnije no što sam mislio rešim tu nezgodnu situaciju.