Pre dva dana umro je Vlada Milić, moj prijatelj.
Pamtiću ga pre svega po onim danima koje smo proveli zajedno u IS Petnica, na Letnjim školama arhitekture, u drugoj polovinu 90ih. Valjda zato što sam ga voleo na faksu, prijavio sam se u njegovu radionicu. (U nekom prethodnom postu sam se žalio kako sam sve iz tih godina zaboravio, a evo sad mi se vraća cela particija koja je bila greškom izbrisana, da se poslužim ovim kompjuteraškim jezikom u ovoj pretužnoj prilici)
Mislim, Vlada je bio ekstra-ordinaran u svakom pogledu - i same njegove dimenzije su bile upečatljive; međutim, njegov talenat, ali i brižljivo negovana veština komunikacije, bistrina misli, kapacitet primanja i odašiljanja informacija i poruka... meni bar je to imponovalo, to say the least.
A još jedna stvar koja me je kod njega impresionirala je to kakav je crtač bio. Ovih par frejmova koji se smenjuju sa strane su samo deo skicen bloka koji je Vlada za nepunih pola sata ispunio sedeći pod pečurkom u ISP. Predveče je, pijemo kafu i vino, pušimo i lenčarimo. Vlada onda izvadi četkicu i blok, umoči malo u jedno - malo u drugo, i po sećanju nacrta ove prizore koje je pakovao po Valjevu i okolini prethodnih dana.
Viđali smo se i kasnije, po Beogradu. Jednom prilikom mi je, kad smo sedeli u Domovini, poklonio knjigu "Oklopni bataljon" Josefa Škvoreckog (koja će mi kasnije u vojsci biti važan izvor vedrine i pozitivnog duha) - u to vreme čitao sam puno češke pisce, pričali smo o tome i on se setio i... eto.
I eto jutros sam saznao da je umro, i mnogo mi je žao. Vlada Milić, jedan od mojih ličnih heroja.
